„Љуба“, најновији роман Радована Влаховића, није оптимистична књига. Ако је по нечему Влаховићево писање било препознатљиво, то је по простосрдачности и релативној оптимистичности сваке написане речи. „Љуба“ – то није. Од прве странице Влаховићевог романа читалац прати наизглед једноличан и ни по чему буран живот Љубе и његове породице. У слици породице и заједничког вредног рада укућана током летњих послова Влаховић наставља да гради представу о људима са простора његовог родног Карлова (Новог Милошева) као о радишним и побожним људима који имају заједнички интерес – бригу о својој кући, имању, деци и животу у сагласју са вековним обичајима. Међутим, у разговору својих књижевних ликова Влаховић на симболичној равни већ наговештава предстојећу катастрофу. Страх од могуће вечерње олује испоставиће се оправданим, ма колико се укућани трудили да сачувају жито које су мукотрпно уносили. Иако им баш та олуја није наудила, једна већа се увелико спремала.
По чему се „Љуба“ издваја у Влаховићевом опусу? Најпре да кажемо да су неки његови познати проседеи присутни и аутор своје омиљене књижевне поступке и у овом роману обилато користи. Превасходно то је нарација кроз говор књижевних јунака, дескрипција с акцентом на ентеријер и размештање равни приповедања на неколико временских ленти. Радња романа смештена је у период од лета 1948. године преко добијања писма од Месног одбора следеће године до судског епилога у '49. и '50. години. (Имајмо у виду године и историјске околности које су као ехо допрле и до једног села на ободу Баната – чувено Титово „Не!“ Стаљину.) По овим одликама Влаховић остварује континуитет са банатском епопејом из свог опуса, која гравитира око романа „Бапа“, а ова књига јој служи, филмским жаргоном речено, као преднаставак. Везе су веома јасне, и књижевне, и стилске, и генеолошке. У том погледу „Љуба“ је рукавац једне шире приче.
Овај роман, поред овешталих поступака, такође доноси и новитете и мање коришћене тропе у Влаховићевом стваралаштву. У другом делу романа Влаховић приповедање препушта својим јунацима и свако на свој начин, у складу са својим назорима, позицијама и улогама, сведочи о судбини главног јунака. Некада је то међусобна повезаност; некада је то само присуство догађају; некада далеки одјек догађаја; а некада директна укљученост. Баш као на суђењу. Полазећи најпре од женских ликова, испреда се прича о добијању писма из Месног одбора, о одбијању, о страху и несигурности пред облацима пошасти. Да се каже конкретно – пред казном/одмаздом која следи главном јунаку и његовој породици због неиспоручивања уговореног жита сеоским комунистичким властима. То нас доводи и до следеће велике новине у роману, тј. Влаховићевом окретању документу као историјској веродостојности. Влаховић када пише о животу у Банату и те како проверава своје тезе и чињенице, али у овој књизи први пут уноси званични судски документ. И управо тим уносом документа роман се подиже на нову разину: књижевни јунаци пред нама постају стварни људи, описани простори постају куће и домови, страхови и тежина на срцу пред очима нам се обистињују и схватамо да између живота и књижевности постоји само једна танка линија, једна запета, која их раздваја; а заправо је све то лице и наличје. Након читања судских записника Влаховићев роман губи на лиричности, то је истина, али постаје и сам аутентичан документ времена и сведочанство о трагедији једне породице.
И још реч-две о тој велурној лиричности; уопште о ауторовом стваралаштву, можда и најважније. Неколико пута је истицано да су Влаховићеве књиге енциклопедије за упознавање живота у Банату. С друге стране, не може се довољно истаћи чињеница да су оне и „тонски записи“ говора и језика који нестаје. Доживљени као „назадан“ и „искварен“, говори из Баната доживели су најтеже ударе стандардизације с књижевним језиком. Читајући Олгину, Велинкину, Драгину, Милићеву и остале приче из романа, не може се пренебрегнути колико је тај говор развијен, погодан за приповедање са својим бројним дигресијама, језичким каламбурима и сликовитим представама: метафоричност, разгранатост зависних реченица и неправилна употреба појединих падежа и глагола дају овом говору шарм и лепоту. Поезија у прози. Са дискретном дозом туге. То је најновија књига Радована Влаховића.
