Roman Ljuba vraća nas u prošlo stoleće u vreme neposredno nakon Drugog svetskog rata. Njegove stranice oživele su prostor banatske ravnice, jedan stari, minuli svet patrijarhalnih zajednica, njihov svetonazor, sistem vrednosti i pogled na društveno-političke okolnosti. Kako se krećemo kroz narativ jasno nam postaje da u fokusu pripovedanja ne stoji radnja kao u klasičnom romanesknom žanru, već je tu sama priča i pripovedanje. Na kraju dela vidna nam je i osnovna poetička namera autora, ona je kao tlo iz kog niču sve ostale kao nijanse značenja samog romana: isticanje moći pripovedanja i priče kao nečega večnog u sveopštoj prolaznosti.
Iz te perspektive proisteklo je i uobličavanje forme pripovedanja. Poznato nam je da je moderna književnost, za razliku od tradicionalne, poverenje prepustila priči po sebi, a pripovedača stavila u drugi plan dovodeći u pitanje status sveznajućeg naratora. U toj pripovednoj promeni u jednom trenutku verodostojnost i istinitost priči donosila su u narativ inkorporirana dokumenta. Setimo se Danila Kiša koji je oživeo snažnu sintagmu „časnih ljudi i pouzdanih svedoka“ oko koje se razvila čitava jedna pripovedna poetika. Autor Vlahović u ovom delu prevazilazi bilo kakvu isključivost u pogledu opredeljenja za jedan od navedenih poetičkih smerova. Kod njega i pripovedač i priča i likovi i dokumenta koja su našla mesto u ovom romanu čine harmoničnu strukturu sastavljenu iz delova koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim u celokupnoj slici i poruci dela. Na taj način pripovedanje je došlo do one tačke u kojoj se iz mnoštva perspektiva pripoveda o istom događaju, a svaka, bez obzira što je drugačija u nijasnama koje joj daju likovi koji pripovedaju ili se prisećaju, ostaje nepromenjena u osnovi koja potvrđuje istinitost. Tako je i tema romana potpuno ogoljena i ne preostaje ni jedan neosvetljen ugao u kom bi mesto mogla naći bilo kakva pripovedna namera koja bi osujetila osnovnu frekvencu prirode književnog teksta – da pripoveda istinu o svetu i životu.
U odnosu na ranija dela svog opusa Vlahović se u romanu Ljuba opredeljuje za pripovedni eksperiment na taj način što pripovedne mogućnosti postavlja u određenu shemu. Kompoziciju romana čini kružnom ne uz pomoć događaja ili scene, već koristeći sveznajućeg naratora kao onog ko oblikuje prolog i epilog romana. Važno je istaći da je narator dobio ulogu onoga ko svedoči patrijarhat na njegovom vrhuncu i fazu njegovog sloma, svedoči raspad sistema vrednosti koji su krasili mir, harmonija, uređenost života i red u međuljudskim odnosima zasnovanim na zdravoj hijerarhiji. Njegovo pripovedanje nas vešto uvodi u takav svet, ali nas i izvodi iz njega, zatvarajući mu vrata zauvek.
U tom prvom segmentu romana gde je prisutno pripovedanje u trećem licu tekst obiluje rečima ispisanim kurzivom. One su izvori jezičke autentičnosti povezane sa minulim dobom koja ima naročito snažan efekat. I da bismo do kraja razumeli taj svet neophodno je da konsultujemo objašnjenja nepoznatih termina koja su dodatak ovom romanu, ali takav da su neodvojivi deo celine. Znamo da je jezik jedan od najstamenitijih čuvara sećanja, a Vlahović kao autor neguje tu duboku notu svesnosti koliko je jezičko blago važno sačuvati i koristiti se njime na najplemenitiji način – pretvara ga u postament prošlih vremena.
Veći deo romana pripovedaju likovi. Njihove priče uvek se prepliću na nekom mestu, jer svi su oni deo jednog istog sveta, sveta toplog banatskog miljea gde se ne događaju zapleti i raspleti samo u životima pojedinaca, već oni koji imaju simboliku kolektivnih obrazaca. Lik Ljube spaja sve ostale likove i on nam je ovde dat kao prototip banatskog čoveka koji je posvećen zemljoradnji i brizi za svoju mnogočlanu porodicu. On je simbol stuba patrijarhalne zajednice u kojoj svako zauzima svoje određeno mesto i simbol modela postojanja čoveka predanog božjoj volji, skromnog i zahvalnog za plodnu godinu i sita usta najbližih.
Svi ostali likovi koji se javljaju kao pripovedači pripovedaju svoju ličnu priču, ali isto tako se osvrću na događaje koji su obeležili vreme kasnih četrdesetih godina dvadesetog veka. Svi svedoče da je život samo život, sa svim svojim usponima i padovima, lepim i manje lepim trenucima, ali da je nezaustavljiv čak i kada je tragičan. U romanu čitamo o sudbinama muškaraca i žena, ljubavima i patnjama, samoći i radosti koja se deli sa drugima, a imena koja iza tih priča stoje su jedan naročit odabir karakterizacije likova. Autor romana je njihovu autentičnost pojačao time što im je dao imena i nadimke koji su potpuno u skladu sa hijerarhijskim i socijalnim pravilima patrijarhata.
U opusu Radovana Vlahovića poznata su nam dela u kojima na izvestan način autor neguje svoju porodičnu genealogiju na nepristrasan i prvenstveno umetnički način. Roman Ljuba otkriva nam poveznicu sa „Bapom“. Takođe, pisano svedočanstvo lika iz romana osvetljava istorijski važnu činjenicu o predačkoj lozi autora. Romanu Ljuba stoga možemo pristupiti kao oneobičenoj autobiografiji koja ima za cilj da ovekoveči ne samo genezu istorijskih, socijalnih i političkih prilika na području Banata, već i da priču ispripoveda na način da joj da najviši humani smisao. U tom nastojanju pisac je veliki prostor u tekstu dao deskripciji koja sadrži mnoštvo detalja koji su tu da naraciju učine specifično živom. Autentičnost dodatno obezbeđuje jezik pripovedanja karaktetrističan za Banat onog vremena – lokalizmi, žargonizmi, dijalektizmi, arhaizmi, što smo nagovestili u osvrtu na stil pripovedanja naratora. Uočljivo je koliko je Vlahovićev književni sluh za jezik istančan, a stvaralačka svest zrela, jer pripovedati o prošlosti i velikim temama istorije ne podrazumeva samo oživljavanje minulog doba kroz uobičajene pripovedne postupke. Ono traži srce koje pulsira u posebnom obliku, a Vlahović ga prepoznaje u moći jezika.
U romanu Ljuba sve se kreće u kontrastu između prirodnog ritma života koji prati ritmove prirode, odiše mirom i izobiljem i onog koji iskače iz tog koloseka i postaje podređen ritmu novih pravila koja propisuje vlast poratnog doba. Iz sveta patrijarhata, uređenog po pravilima koja su tu da donesu red i harmoniju za sve, ulazi se u svet u kom krivicu ne merimo duhovnim ili moralnim načelima, već presudama onih u službi vlasti. To je svet gde očigledna istina postaje nevažna, gde ljudska reč prestaje da bude sveta, gde je zakon prirodne slobode nejak pred zakonom nehumane vlasti. To je svet gde bti pokoran i savijati kičmu znači preživeti. Ljuba kao predstavnik onog svetonazora koji se ruši biva osuđen kao kriv i odveden u zatvor kao najgori zločinac jer je branio ljudsko dostojanstvo i istinu.
Kraj romana je oneobičen neočekivanim raspletom. Scena u kojoj se odvode u zatvor oni koji su bili neposlušni prema naredbama vlasti i koja nosi sve potencijale sukoba, razrešava se bez drame i razvoja situacija kakve bismo inače očekivali. Ono što je najšokantnije je činjenica da je Ljubu izdala njegova ćerka kao predstavnica vlasti koja sprovodi novi nehumani zakon. Iz perspektive različitih likova gradi se atmosfera pomirljivosti i dubokog poštovanja i ljubavi koju oni osećaju jedni prema drugima. Nema zameranja i nema klasičnog momenta izdajništva kada je u pitanju ova tema. Izbegavanje sukoba perspektiva likova dovelo je do jednog sasvim novog poetičkog pristupa velikoj temi književnosti. Vlahović maestralno nudi novi oblik dobro poznatog narativa koji je zauzeo veliko mesto u opusu dela srpske književnosti.
Nije lako pisati o osetljivim temama koje su obeležile neku istorijsku epohu. Vlahović je pronašao inovativan način da pripoveda o velikim i važnim trenucima u kojima je svet menjao svoje lice i koji nisu ni malo lagani ni prijatni. Autor vešto izbegava bilo kakvu politizaciju, ideologizaciju ili zauzimanje određene strane. Na kraju dela uvodi konkretan događaj konfiskacije imovine koji je poslužio kao trenutak da se prenese mnogo dublja poruka. Ovde priču ne pripoveda ni lik ni narator, pripovedaju je dokumenti koji su umetnuti u tekst. Oni su potpuno verodostojni, što možemo videti po originalima koji se nalaze u dodatku romana. Nehumanost ulazi na velika vrata u do tada mirnu i idiličnu atmosferu banatskog života. Sam inventar koji je oduzet poštenoj Ljubinoj porodici govori nam mnogo. Stičemo utisak kao da on sam po sebi ulazi u dijalog sa novom ideologijom tog vremena – ako se čak i detetu u kolevci uzima uzglavlje, o kakvom tom novom sistemu vrednosti je reč i gde je tu mesto običnom čoveku?
Vlahović je romanom Ljuba napravio veliki korak u srpskoj književnosti tako što je velikim i važnim temama pristupio na nov način i otvorio nam nove perspektive viđenja. Učinio je ono što samo veliki pripovedači umeju: humanost je postavio, negovao i izdigao na pijadestal tako da književnost štiti od lakog skliznuća u ideološke ili političke okvire i neguje srž njenog bića štiteći ga od zloupotrebe. Zbog toga roman Ljuba nije samo priča o posledicama rata i promenama koje je on izazvao u sociumu nekadašnjeg Banata, već je priča koja književnost vraća samoj sebi na mestu gde se to najmanje očekivalo.
