Роман Радована Влаховића, Љуба, у себи сабира читаво прозно стваралаштво аутора, али и одлази даље у односу на претходна дела, укључујући стварност на један посебан начин у приповедачки поступак. Не само тако што укључује документ у прозно ткиво, него још више, по духу којим његово приповедање у овом роману кореспондира са будућим догађајима и стварношћу приповедача, потомка јунака романа. Догађаји након Другог светског рата, промена спољнополитичког курса комунистичке Југославије, конфискација имовине, представљају оквир у који ће се сместити прошлост једне породице, али, истовремено, и њена далека будућност. За разлику од дотадашње предвидивости, у будућности која долази као невреме, полако али страшно и неумитно, главни јунак не може да види јасно ни себе ни своју фамилију.
Влаховића као приповедача интересују прекретничка времена. Не зато да би испитао понашање јунака у новонасталим околностима, него да би открио шта је велика историја учинила његовим јунацима, али и њему као писцу. Дакле, разлика у односу на раније приповедаче, који су испитивали околности и догађаје да би објаснили различите токове велике историје, Влаховића интересује све оно што је претходило њему као приповедачу. Шта је то што га конституише, а шта је то што га је деструирало и декомпоновало. Иако се нигде дословно, именом и презименом, не налази у роману Радован Влаховић, ми га видимо у сваком од главних јунака његових великих романа (романима о Бапи, као и овом роману о Љуби), и сви су јунаци, са својим грешкама, добрим одлукама и уопште паорском животном филозофијом, у души аутора (филозофијом којом су ближе сину нимфе Дриопе и бога Хермеса, него човеку велеграда). Влаховић са својим јунацима води ванвременски дијалог, водећи дијалог на тај начин са самим собом и светом око себе. На један специфичан начин, велика историја неће бити само објашњена – она ће постати надиграна. Читалац који буде читао овај роман, видеће јунаке и њихова прегнућа која остају запамћена упркос историји која је желела да их избрише.
Велика историја појављује се као делатност Нечастивог у очима главног јунака: „... свака од слика му је парала мозак и чинило му се да је све као у Светом писму и да је земљом, и нашом и другим светом, овладао хаос и да је Сотона узо ствар у своје руке и да је, ево, почо да прави реда којем се нико није надо. А све је почело сас комунистима кад су руског цара убили и кад су почели отимати од они што иму и да дају оним што ко бајаги нему.”
Кад се нађе пред околностима које најављују промене устаљеног реда, јунак Радована Влаховића готово несвесно ће се вратити својој старој љубави, можда јединој, а можда другачијој од оне коју представља његова супруга Марија, са којом има већ одраслу децу, породичне људе. Какве су то околности? Какве су то врсте љубави?
Устаљени ред, након великих промена изазваних Другим светским ратом, након којег се живот вратио, упркос великим променама, у ипак један познат ток, прети поново да се поремети новим променама изазваним заокретом у спољнополитичком курсу комунистичке Југославије. Окретање ка Западу, тачније измештање из патронизујућег односа Русије према Југославији, у један други, једнако кобан загрљај, биће једна од оних промена које ће дугорочно изменити не само околности у којима ћемо живети, него и одредити животни пут генерацијама после тог догађаја. Нови сукоб, као најава, а још више нејасне последице свих тих догађања, у свести јунака Радована Влаховића изазивају пометњу, немогућност да се до краја домисли смисао свега, сопствене улоге оца породице који неће имати више никакве прерогативе моћи да било шта одлучи у сопственом животу, нити у животима његових најближих. Обучен да води и брине о другима, Љуба бива деградиран на пацијенса којим управља невидљива сила.
У тренуцима суочења са новом надолазећом белосветском пометњом, након вршидбеног дана, у поноћ, између ноћи и дана, као између два света, једног који нестаје и једног који настаје, у том процепу у којем свест позива у помоћ несвесне садржаје, не знајући ни сам куда иде, Љуба се одлучује да иде (или тачније бива вођен) не код своје супруге, Марије, него у кућу несуђене жене, Данице. Љуба бива вођен унутрашњим силама овог пута, за разлику од оних сила које споља желе да преуређују његов свет – сила у виду политичких промена. Даница је удовица, мученица која је сахранила и сопствену децу. Дирљива је сцена у којој Влаховић описује како из Даничиног наручја вире чекиње Љубине оштре кратко подшишане косе. Ова сцена као да је централни део Влаховићеве новеле, и све остало, што представља живот главног јунака, као да је припрема за ову сцену. Спољнополитичке промене као да позивају главног јунака да се врати изнова себи, несуђеним женама које нуде Влаховићевом јунаку потиснуту слику сопства.
Даница је Љубу привила на груди, као дете, њега који је до тог тренутка отац породице, онај који све окупља и теши, који раздељује послове и улоге. Љуба постаје дечак, а његова несуђена љубав његова заштитница. Њихов однос није приказан као еротски, он се пење на ниво изнад платонског односа, јер у том сакривању мушкарца у женске груди постоји нота еротског без еротике. Влаховић нијансира ову сцену накнадним описом њиховог случајног (да ли случајног?!) сусрета пре много година, док су били деца. Он седам година старији од ње, она девојчица коју ће младић чекати да дорасте за заједничку срећу.
Влаховићеви јунаци, мушкарци, и иначе (понавља се тај мотив у више његових дела), у сомнабулним тренуцима обраћају се подсвесном, чију метонимију представља жена из прошлости или друга жена. Тај тренутак као да открива и поред оне дневне сређености и мирног животног темпа потребу за нечим неоствареним, нејасним, што баца сенку, или тачније, што разоткрива установљени ред.
Потиснуто је све оно што би могло да утиче на устаљени ред. Критичари (критичарке) патријархата заборављају или превиђају важан сегмент патријархалног живота, у којем отац породице, онај који брине о свима, негира сопствено постајање потискујући сопствене жеље и пориве зарад заједнице. Одрећи се дела сопственог интегритета један је од сегмената паорске животне филозофије. Становник велеграда не познаје елемент одрицања – зато се, неодричући се ничега, одриче свог суштинског живота. Паор поштује Бога, јер зна да онај ко не поштује Бога не може да поштује ни човека („Није волео људе који Бога и цркву не поштују. А комунисти су у Русији, чуо је то он од Селета Комадере, комшије му преко пута, били у стању у цркву коње да утеру и тамо шталу направиду. Они су само гледали у њиног Лењина.”).
Тренутак у роману кад стиже позив оцу породице да се јави у месни одбор због неизвршавања обавезе према држави, то је тренутак кад један читав свет нестаје. Настаје тад дуга ноћ југословенска. Одузета имовина постаје опште власништво које неће имати снагу да покрене ништа, него ће читав један народ припремити да у будућности постане роб. Очекивати да у трци победи ауто са извађеним мотором, равно је оном што су комунисти покушали. Влаховићев јунак, потомак војних граничара, свестан је онога што ће доћи: „Кад им све дам, онда ћеду ме терати да уђем узадругу да ми дирдале и нерадени буду деци бригадири и да и теру на казан. Не може тако... Зар сам до дочеко? Да ме под старост теру на казан да идем да јем и још и децу моју тамо да гледим од срамоте.”
Човек је надигран од света који је створила његова душа, каже Јунг. У том смислу, као и светски ломови, такође рефлексија одређених психолошких и духовних ломова, не обрнуто, откривају где се, или шта је изгубио човек. Тежина командне одговорности не разоткрива овде оца породице као неког ко живи погрешан живот на дневној светлости, колико открива потребу да ноћ буде саставни део његовог дана. И не само његовог. Будући да је он онај који на брдо стоји, његова се патња интензивније или раније појављује на хоризонту. Поставља се онда следеће питање: колико су политичке околности узрок а колико последица таквог „дана”?
Радован Влаховић је мајстор приповедања, способан да у наизглед ефемерним сценама открије ванвремене догађаје, у којима се преплићу различити слојеви, мреже и нити недокучиви обичном оку, и истовремено способан да све то уобличи књижевним средствима, на малом простору, тако да читаоцу омогућава да се огледа у душама његових јунака и њиховим међусобним односима. Ово је модерна прича о прошлости, али и о садашњости. Радован Влаховић инсистира на прошлости управо због њене упадљиве сличности са садашњицом. Историја се не понавља, увек је све исто. У пресеку прошлог и садашњег, где не остаје много, оно што остаје сачувана је лепота..
