Msr Milana Poučki Svedočenje Banaćana

 Nalik prethodnicima koji čine objedinjeno troknjižje banatske epopeje – romanima Bapa, 1934. i Mučenici – i koji evociraju uspomene na međuratni i ratni period, pa čak i naslućuju događaje koji će se odigrati, a koji će biti opisani u novoispisanom tomu, najnoviji roman Radovana Vlahovića, naslovljen po glavnom junaku Ljuba, obuhvata sam kraj posleratne decenije, tačnije 1948. i 1949. godinu, smeštajući u središte radnje priču o porodici Ljube Vlavića, ali i njegovom nepravednom zatočeništvu proizašlom kao odgovor na nepristajanje da se povinuje novoj političkoj misli tako što će odstupiti od sebe, zamemariti vrednosti za koje se zalaže, delati na štetu najbližih i izdati Hrista.

Na početku ovoga romana saznajemo da Ljubina porodica broji sedam članova: pored poslušne, smerne, tople i brižne supruge Marije, on ima dva sina – Jeftu i Radu – i tri ćerke. Sva deca, kako dolikuje tradicionalnoj zajedinci, imaju svoje porodice, te će u ovom ne samo istorijskom već i porodičnom romanu, osim centralnih, biti prikazani i epozodni likovi s ciljem da posvedoče o značaju svakog pojedinca i njegovog gledišta na određenu situaciju koja se zapravo tiče celokupnog društva. Mnoštvo raznovrsnih junaka autentičnih karaktera, koji se neretko međusobno – što je svojstveno ljudima podneblja o kojem se govori – oslovljavaju nadimcima, reprezentuju tipične predstavnike banatskog čoveka čiji je život obeležen porodicom, radom, specifičnim mentalitetom i patrijarhalnim načinom života u kojem su astal, sokak, kafana i dućan centralne tačke u okviru kojih se odvijaju svi događaji koji njihove živote čine šarenolikim, ali i mesta na kojima se u potpunosti ogole tajne, neželjene osobine i sve zakulisne radnje o kojima se ćuti. Slika poštenog i vrednog seljaka čiji je prioritet da očuva svoje provejava kao dominantna i imperativna težnja od koje se ni po koju cenu ne odustaje, dok sama priča, premda je obojena snažnim emocijama i stavovima, kao i život u ravnici, teče natenane.

Prvo poglavlje počinje opisom seoskih poslova koje Ljuba i Marija obavljaju, a posredstvom kojih se predočavaju socijalna pravila koja su nalagala sledeće: neko je moro o svemu da vodi račune i nekog su svi morali da slušu, taj neko se zvao starešina, suptilno upoznavajući čitaoca sa tradicionalnim manirom prema kojem je slika doma i porodice omeđena avlijom i njivom u okviru kojih se odvija život i u kojem su jasno označene uloge: žena je poslušna, brižna i umirujuća, puna razumevanja i podrške, okrenuta domu i pripremi hrane i nadasve podređena suprugu kojem ni u čemu nema slobodu da protivureči: Znala sam i odmalena sam učena kako žena sas mužom treba da se vlada i kako treba da se šnjime ophodi – Marijine su reči; dok je muškarac odgovoran za opstanak porodice i donosilac je važnih odluka. Slika porodične idile kojom započinje roman u funkciji je naglašavanja da je potrebno napraviti otklon od sumorne atmosfere koju vezujemo za Banat i ravnicu jer je ovo podneblje mnogo bogatije od tmurnog i ubogog pejzaža koji mu se često kao jedino obeležje potpuno nepravedno pripisuje, a težina i neveselost samo su jedna od njegovih nijansi koja svedoči o teškom koraku koji je banatski čovek održao u najizazovnijim istorijskim previranjima. S tim u vezi, opisom trpeze na kojoj se služe mnogima omiljena jela: paprikaš i gibančice, ali i naznakama o plodnom zemljištu, bujanju i rađanju prirode i radovima u polju i na njivi iznova se akcentuje misao Branka iz romana 1934, koji podseća da smo od zemlje postali i da od iste živimo, te da ćemo u njoj i završiti – stoga je ona jedino što je neprolazno i što za seljake predstavlja sigurnost, utehu i nadu, ali i beg od dokonosti i najvažniju lekciju: posla uvek ima za onog ko želi da radi, a onaj ko seje i ubira plodove svog zalaganja – uvek će imati i o tuđe se nikada neće otimati. Dakle, kao i u celokupnom stvaralaštvu Radovana Vlahovića, i u ovom romanu deskripcija i pejzaž su neizostavne note kojima se aludira na sva osećanja i ubeđenja, ali i sve ono skriveno i nevidljivo u ljudima posredstvom čijih se sudbina i priča ispisuje enciklopedija života u Banatu, narodnim običajima, verovanjima i ustaljenoj svakodnevici.

Kao najveći živi baštinik duhovnog, emotivnog, psihološkog i materijalnog blaga Banata, Vlahović vešto i potpuno prirodno pretače u svoje stvaralaštvo realističnu sliku ovoga parčeta zemlje, stoga ne čudi što su mnogobrojni redovi njegove proze natopljeni tipičnim razmišljanima i jezikom čoveka ovoga podneblja. Tlo na kojem su piščevi junaci odrasli, sazreli i vek proveli odlikuje se i jedinstvenim govorom koji je ukras najvećeg broja pišćevih rečenica u kojima se izražava ravničarski mentalitet i oslikava porodična seoska atmosfera koja je upotpunjena svakodnevnim pričama, susretima sa komšijama, divanom pred dućanom i nezaobilaznom kafanom koja je, kao što je već istaknuto, neretko središte događaja i mesto na kojem se sve doznaje. Naravno, poznato je i to da je česta upotreba lokalizama svakako jedna od najznačajnijih poetičkih crta Radovana Vlahovića, koji na taj način čuva jezik, govor, ali i tradiciju od zaborava i to je nesumnjivo jedna od najvećih vrednosti koja ostaje iza njegovog pera, a koja je i tek će biti od neizmernog značaja za celokupnu srpsku kulturu i književnost.

Ukoliko bismo pak želeli da sumiramo sadržaj prvog dela romana Ljuba, rekli bismo da je on u nekoj vrsti dijaloga sa pomenutim troknjižjem i u znaku je podcrtavanja posledica posleratnog sunovrata i nezavidne egzistencije koja je prouzrokovana strahovitim stradanjima jednog od najupečatljivijih istorijskih perioda, a koje se ogledaju u psihičkim, emotivnim, duhovnim, pa i socijalnim i ekonomskim lomovima u koje je celokupno društvo zapalo, istovremeno akcentujući značaj kontinuiteta i saglasja između predaka i potomaka. Među velikim brojem likova ovoga dela, Ljuba se izdvaja kao junak koji sluti nesreću i čija zebnja svedoči o strahu za najbliže: u prizvuku oružija, on shvata da nije uzalud radio i živeo, da je porodica blago, te da je rad ono što čoveka spašava. Čitaoci doznaju i to da je odmalena sklon dumanju, da je vaspitan tako da bude privržen crkvi i Hristu, te je sasvim logično da se ne slaže sa komunističkim stavovima i političkim stremljenjima koja nakon rata dobijaju zamah.

Uslovno rečeno starinski stavovi koje ime i evociranje uspomena posredstvom kojih se priseća prošlih vremena u službi su ukazivanja na vrednosti skladnog doma i iskrene vere, a razmišljanja o ratu zapravo sažimaju istinu o njegovoj prirodi: on pustoši sve, pa i emocije, zbog čega ljudi ostaju gladni ljubavi – što se u romanu posredno prikazuje neprestanim spremanjem obroka. No, važno je naglasiti da glad nije samo fizička, već i duhovna i emotivna – što je aluzija na nedostatak svake vrste, ali i poziv na okupljanje i zajedništvo, što u potpunosti odgovara istorijskom trenutku o kojem se govori.

No, ne samo Ljuba, već i ostali junaci ovoga romana apostrofiraće najvažniju ideju koja se proteže kroz celokupnu banatsku epopeju: svedočenja različitih junakinja i junaka, ispričana u prvom licu, otpočeće Miloradovom ispovešću u kojoj saznajemo da 1944. godina donosi nadu u konačno i potpuno oslobođenje, te se već tada pojedinci u okviru društva razilaze u stavovima: naivni poput Drage veruju da će zemlja pripasti seljacima, dok iskusni i oni koji pamte prošlost – kao što je to Rada – znaju da je reč o osmišljenoj propagandi kojom se skriva istina i prava situacija, a ona podrazumeva zaoštravanje odnosa sa Rusijom.

Politička situacija prepliće se sa svakodnevnim i običnim dešavanjima, te u jeku bura, neizvesnosti i mnogobrojnih briga i slutnji, Banaćani ipak ne odustaju od verskih praznika, slavljenja svetaca i okupljanja na seoskim slavama, što za njih predstavlja implus života. U ovom romanu je dan Svetog Ilije istaknut kao važan za Karlovo, no pominjanje za vernike posebnih dana primetno je u celokupnoj prozi Radovana Vlahovića, koji tim činom ukazuje na važnost vere srpskog naroda, koji je istu očuvao i u vremenima kada se njeno ispovedanje zabranjivalo, sankcionisalo i oštro kažnjavalo.

Kada govorimo o drugom delu romana, on se odnosi na period od 1949. godine i odlikuje se iskazima o događajima koji su prethodili Ljubinom i Radinom policijskom pozivu da dođu u Mesni odbor, te putu u zarobljeništvo na odsluženje kazne deda Ljube, ispričanih iz ugla prvenstveno ženskih junakinja: Tasike, Olge, Velinke, Ivanke, Milene i Marije. Nijedna od njih, prema pravilima zajednice, ne prihvata policijski poziv i ne potpisuje dokumente – jer je to „muška stvar” – no upravo u tom naizgled naivnom i socijalno uslovljenom činu ženskog izbegavanja da se mešaju u „muška posla” i razmišljanjima koje imaju, krije se jedna vrsta mudrosti pomoću koje čuvaju svoje najmilije. Iako naizgled marginalizovane i u pozadini, žene zapravo doprinose opstanku, očuvanju i blagostanju svih članova ognjišta, što se potvrđuje u Draginoj priči u vidu priznanja da žena čuva obraz kuću, mužu i deci. Vernost i privrženost suprugu, ali i svim ostalim karikama domaćinstva, neizmerna je vrednost zbog koje se Branka, koja misli u ime države i sve podređuje njenim očekivanjima i uslovljavanjima, vrednuje na potpuno drugačiji način. Uloge i položaj jediniki unutar tradicionalne patrijarhalne zajednice iznova se potvrđuje poslednjim Marijinim svedočenjem u kojem ona nedvosmisleno ističe da je suprug Ljuba njen starešina, te odlučno kazuje da na svoje ne da: – Nemoj protiv oca da govoriš kćeri moja, pa još pridamnom, jer ja ne dam na mog starešinu, čemu podučava i ćerku, koja je sa tim vaspitanjem saglasna: – Ne dam ni ja na mog starešinu, u čemu se ogleda snaga, jačina i podrška koju je samo porodica u stanju da pruži.

Pri samom kraju ovoga romana priloženi su Dokumenti, to jest Presude iz kojih saznajemo da su Ljuba i Rada proglašeni krivima zbog navodne sabotaže u predaji dogovorene količine žitarica državi, premda njihova namera nije bila da ne ispoštuju dogovor i oštete narod, već su, zbog nedostatka na koji nisu mogli da utiču, iz čega naslućujemo koliko je bio nezavidan položaj srpskog seljaka i sa kakvim nerazumevanjem se součavao u potrebi da najpre prehrani svoje najbliže, doneli odluku da stradaju zarad očuvanja svojih familija. Izuzev presuda, od velike važnosti je i Spisak oduzete imovine kojim se, suptilno i nenametljivo, iako je njegova pravna namena potpuno drugačija, svedoči da je mnogo toga, što nam se u prvi mah čini beznačajnim i što podrazumevamo, zapravo u našem posedu i da smo neretko nesvesni da raspolažemo sa svim što nam treba i da imamo čak i više od neophodnog da bismo preživeli – drugim rečima, čitajući spisak postajemo svesni koliko imamo i koliko je moguće da izgubimo, a da to nismo osvestili, u čemu se zapravo krije Božja milost, promisao i ideja da se o svima nama brine.

Na samom kraju, u Epilogu, posredstvom Ljubišine ispovesti saznajemo o izdaji zbog koje, između ostalog, deda Ljuba seda u voz i upućuje se na izdržavanje kazne u pratnji psa Bundaša, životinje koja se učestalo pojavljuje kao motiv u Vlahovićevoj prozi, simbolišući biće koje predoseća buduće nemile događaje i saoseća sa čovekom koji ih preživljava.

I premda sam kraj u prvi mah deluje uobičajeno, mnogobrojne su poruke koje se kriju iza njegovih redova, a jedna od njih svakako je ideja o trpljenju, prolaznosti, (ne)pravdi i kasnijem blagoslovu. Naime, kako smo već naveli, ovo delo možemo posmatrati kao zaokruženu i samostalnu celinu, ali nećemo prevideti da ono istovremeno predstavlja nastavak enciklopedije o životu u Banatu i naporima ljudi da ga očuvaju, što potvrđuju, kao i do sada, reči kojima se i ovaj roman okončava: Nastaviće se, a što opet odgovara Andrićevoj ideji o cikličnom ponavljanu istorije koji zanavek prati mantra: I to će proći, koja naslućuje postojanje sunčane strane.

Osim pomenute devize, važnost priče i pripovedanja koja provejava Vlahovićevim stvaralaštvom takođe se podudara sa Andrićevom mišlju da o svetu i ljudima saznajemo upravo zahvaljujući onima koji o svemu i svima imaju da kažu poneku reč, no najvažnija priča srpske književnosti, prisutna u svim kanonskim, pa i ovom delu, ogleda se u navodima da Srbi, od davnina mučenici, iskreno i časno ljube Hrista, te rado – jer je maleno zemaljsko carstvo – idu u vojnike u potrazi za slobodom, no specifičnost junaka banatske epopeje, pa i romana Ljuba je u tome što oni, svedočeći sunovratu prve polovine dvadesetog veka, potvrđuju ukorenjenost banarskih Srba na panonskom tlu i iskazuju nasušnu potrebu da na njemu opstanu svojim radom nikada ne zaboravljajući svoje pretke, jezik, veru i tradiciju. Koreni koji stvarne ljude ovoga podneblja do danas drže na okupu pretočeni su u junake Vlahovićevog stvaralaštva, koji bez sumnje mogu biti bezimeni, jer svi oni zapravo predstavljaju spomenik svakom Banaćaninu koji kazuje vapaj za prošlim vremenima i poznatim redom, koji još uvek neguje toplinu i snagu doma insistirajući na značaju očuvanja tradicionalnih vrednosti i koji odvajkada poštuje reč, zemlju i vernost – blaga koje nijedan rat ne može da poništi i odnese u nekom od svojih razarajućih vihora..