Kultura
U Krupari u Bačkom Dušanovu, krajem maja promovisan novi roman Radovana Vlahovića
11.06.2015.
Ljubitelji pisane reči, imali su priliku da se u Restoranu „Krupara“, u Bačkom Dušanovu, 30. maja, upoznaju sa književnim radom Radovana Vlahovića, pisca, esejiste, pesnika iz Novog Miloševa, osnivača prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji, Banatskog kulturnog centra.
Domaćin večeri i recenzent knjige Đorđe Kuburić i autor
romana „Varvarogenije” Radovan Vlahović
Vlahović je istakao da je roman „Varvarogenije” nastao u kratkim pričama, te da korespondira avangardom iz dvadesetih godina prošlog veka, konkretno sa zenitističkim pokretom.
-Varvarogenije je treći u nizu od šest romana koje sam napisao, a do sada su tri objavljena, “Evo čoveka”, drugi “Samaroplavetnilo” i treći ”Varvarogenije”. Karakteristično za sve moje romane je upravo ta stvarna veza jedne novozenitističke umetničke grupe, koji su zaverenici, šezdeset osmaši, generacija koja je duboko verovala još 1968. a sa revolucijom koja je potaknuta Markuzeom, krenula je iz Evrope i bila jedno vreme i kod nas poznata. Moji romani su nastali još u periodu između 80-tih i 90-tih godina, u vremenu, kada sam kao “mladi pobunjenik”, koji je bio svestan da vremenu totalitarne ideologije, kao pojedinac, neću da služim. Čuvao sam ovce na Fruškoj gori. Bio sam sluga i napoličar manastira Krušedol. Iz tog periodu potiču moje kreativne eksplozije i tada je nastao roman “Varvarogenije”.
Prethodio mu je roman “Samaroplavetnilo”, koji nosi tada avangardne ideje depolitizacije društva, desakralizacije, deharmonizacije.
-Roman govori o grupi mladih ljudi u orvelovskom vremenu, koji su pobegli u prirodu. Pričajući priče, počeli su da stvaraju mit i junake koji se zovu “osuđenici na večnost”, a u sledećem romanu “novozenitisti”. Interesantno je da sam ovaj roman osamdesetih ponudio “ Matici srpskoj”. Urednik je tada bio Raša Popov, koji mi je na gospodski način rekao..” Pa Radovane, ti tu pominješ Velikog brata, te roman nije tada objavaljen, a trideset godina nakon toga, Raša i ja smo odlični prijatelji.
Radovan Vlahović za svoje stvaralaštvo kaže, da ne svira na jednoj žici, te da njegov roman “Samaroplavetnilo”može da bude poema, drama, može da se dramatizuje i da se čita kao jedna duga pesma.
- To je neka moja potreba da se poigravam sa žanrovima, da budem nedosledan, u odnosu na ono što nudi teorija književnosti. Međutim, odjednom sam se našao u problemu, da je roman teško razumljiv, da nije čitljiv, da ima puno aluzija i da ima raznih skretanja, koja nisu odgovarala ondašnjoj prozi. Zato sam tu priču nadovezao romanom “Evo čoveka”, gde sam sve doveo u stvarnost.
Prema rečima Vlahovića, šezdesotosmaši su se nadovezali na zenitistički avangardni pokret Ljubomira Micića, iz 20-tih godina prošlog veka.
- Moji zenitisti su smatrali da uvek mora da postoji neka tradicija. Sa druge strane, zenitistički pokret Ljubomira Micića je zaista odigrao veliku ulogu u sveobuhvatnoj srpskoj, jugoslovenskoj, pa čak i evropskoj književnosti. Kasnije su nadrealisti preuzeli tu pobedničku funkciju, a moji zenitisti žele da iznesu vrednosti koje je nudio Micić. A on je govorio, da je Evropa “matora frajla” koja bi mogla da oživi, ali mora da se balkanizira, a i da će se u budućnosti pojaviti jedan “varvarogenije”, kaže autor 28 objavljenih knjiga, od kojih su mnoge nagrađivane i prevedene na engleski, ruski, nemački i mađarski jezik.
Promocija knjige obogaćena je video projekcijom crteža, slikara Miodraga Nadlačkog i Silvije Vlahović, inspirisanih romanom.
O.P.
