Junaci mojih romana „Bapa“, „1934.“ i „Mučenici“ su potomci onih istih militara i graničara koji su ratovali za ćesariju po Evropi i branili je od Turaka i o kojima je pisao u „Seobama“ Miloš Crnjanski. Za razliku od junaka Miloša Crnjaskog, koji razvojačenjem potisko-pomoriškog puka, ne želeći da postanu sluge ugarskim feudalcima, odlaze u Rusiju da bi osnovali „Novu Serviju“, preci mojih junaka prihvataju ponudu i prave nagodbu sa Marijom Terezijom da ostanu graničari i da se presele u Banat, i da za uzvrat dobiju privilegije, da za usluge carevini dobiju zemlju za kuće, okućnice, kao i sesije na korišćenje, i formiraju svoja sela i lokalnu samoupravu koja se zvala Velikokindski privilegovani dištrikt. Za razliku od junaka Crnjaskog koji su se utopili u veliki ruski narod i nestali sa istorijske scene, preci mojih junaka su diplomatski vešto uspeli da formiraju svoju lokalnu samoupravu, da izbegnu vlast ugarskog plemstva i čitavih petnaest godina pre francuske buržoarske revolucje budu u prilici da izađu iz feudalnog društvenog poretka, a to je značilo da su bili „svoji na svome“, tako da su tu gradili kuće, škole, crkve i duboko se korenili u plodnu banatsku zemlju i na njoj su ostali do dana današnjeg. U prilog dokazu njihove uspešnosti govori i to da od šest najistaknutijih članova Matice srpske trojica potiču iz duštrikta. (Radovan Vlahović)
