Четврта књига ,,Љуба“ је прочитана у ,,два цуга“. Читање сам почео у Дому здравља док сам чекао упут за ортопедију, а завршио сам га на путу за Аустрију. Док су Јоца и Саша напред пушили и мало причали, ја сам дремао и читао.
О књизи ми је Радован у више наврата причао, тако да ми је на моменте по неки одломак из књиге био познат и пре читања (секвенца о Трајловим, списак конфискације...) и читање је ишло лако и питко...
Када ми је пре које вече књига поклоњена, на клупици испред куће смо Радован и ја причали, не о књизи, већ о изазовима које је књига могла да проузрокује. Тема је ,,шкакљива“, актера који се у књизи спомињу готово да и нема међу живима, али су живи њихови потомци. Тема која се обрађује у књизи је хронолошки наставак предходне три, много ликова се се ,,провлачи“ у све четири књиге, тако да се може сагледати живот у селу у неколико деценија. Радован је стално понављао да никог неће повредити, да нико није критикован или ,,проклињан“ – јер такво је било време и такве су биле прилике. Једино кога је Радован ,,оцрнио“ је пар појединаца, који су окарактерисани као нерадници!?
Посебно је драгоцено што је Радованова родна кућа окружена комшилуком који се деценијама није мењао, а кроз књиге сам и ја постао део тог света. Као да сам познавао оца Бубе Кочићеве – Гузана шнајдера, па чланове Карине породице, па власницу биоскопа Којићку...Дељење браће и куповина кућа за ,,одељене“ је била пракса код готово свих фамилија. Гледало се да браћа буду близу, да би се испомагало и спрезало, код пољаких послова (мени је жао што смо ми напустили наш стари комшилук, где смо живели преко 150 година, а о њему сам слушао кроз породичне приче – по мало завидим Радовану...Много сличних ситуација је било и у нашој фамилији, са много прича које баш и нису ,,за фалу“, али су интересантне...Чак се причало да су удавили баба Марицу, чукундеде – стрица другу жену, због капитала!).
Композиција књиге је мало необична, јер се у делу књиге појављују приче – исповести актера који износе своје виђење ситуације око прилика везаних за конфискацију. Баба Тасу сам познавао, па ми се чинило да се баш мени обраћа... А врхунац описа тог времена представљају пресуде и списак конфискованих предмета. Педантно бележење и приказивање списка свега узетог може се описати у две речи – почишћена кућа. Још је по Радовановом казвању 25 породица исто прошло – почишћени су им тавани, обори, штале, авлије и куће. Власт се није либила да ,,конфискује“ и ствари малих беба...(Моја прамбаба је робовала у Буљкесу – данас Бачком Маглићу, због неизмирене обавезе – сви мушки чланови породице су умрли пре рата од туберкулозе, па је она као ,,глава куће“ била осуђена...). Наведене – одузете ствари на прво читање делују банално, али онда схватиш да је готово празна кућа требала да послужи као ,,наук“ за остале мештане и да покаже да се нова власт мора поштовати!
Пред саму границу и пред смркавање сам завршио читање (чекали смо на царини скоро сат времена, довољно да завршим књигу), а посебно ме је обрадовала једна реч – наставиће се...Тек тада сам се и ја укључио у необавезан разговор са сапутницима – уз констатаију – завршио сам Каљугину књигу!
Сад још само да поручим Радовану – очекујемо пету књигу са нестрпљењем, где ће се опет наћи поједини актери из предходних штива, који нам постају готово познаници!
