Kad je u pitanju priča o prinudnom otkupu o kom govorim u mom novom romanu "Ljuba", stiče se utisak da naše društvo, sedamdeset i pet godina nakon tih događanja, nije spremno i nema hrabrosti da, konačno, kroz razgovor o toj temi, proživi katarzu i tako se oslobodi ideološke skrame koja nam se navukla na oči tako da ne vidimo i jasno sagledavamo gde se grešilo u prošlosti.

 


Kad je u pitanju priča o prinudnom otkupu o kom govorim u mom novom romanu "Ljuba", stiče se utisak da naše društvo, sedamdeset i pet godina nakon tih događanja, nije spremno i nema hrabrosti da, konačno, kroz razgovor o toj temi, proživi katarzu i tako se oslobodi ideološke skrame koja nam se navukla na oči tako da ne vidimo i jasno sagledavamo gde se grešilo u prošlosti.


Iznenadna smrt, na Srpsku Novu godinu, mog brata Vlaste, kao poslednjeg svedoka porodičnog stradanja,  kom su lokalni komesari, kao bebi od tri meseca u kolevci, uzeli št'ikano jastuče ispod glave, me je potakla da, 75 godina nakon prinudnog otkupa, objavim roman "Ljuba", koji govori o tome kako je moja porodica, zbog neizmirenja prevelike obaveze, obležena kao državni neprijatelj, proglašena krivom i kažnjena konfiskacijom celokupne imovine i zatvorom. Ovaj roman je dokument, ali i fikcija. Ovaj roman je genetski i duhovni kod koji sam posisao sa majčinim mlekom. Ovaj roman i priča o Ljubi prate me od rođenja do današnjih dana, a da ključna čvorišta, kako u njemu, tako i u životu, još uvek nisu razmršena.