Брате, Радоване
Обећао сам да ћу ти рећи шта мислим о твојој новој књизи. Нећу се бавити неком дубљом књижевно – филозофском анализом, јер то су аутори текстова, који су у књизи објављени као поговор, урадили стручно, с мером и рекао бих искрено, а не само да одраде посао, како се то често дешава у савременој књижевној продукцији.
Ево само некилико мојих елементарних запажања. „Љуба“, уз све сличности у поетици, месту, радњи... доноси нешто ново у односу на „Бапу“ и „Мученике! Мени се посебно допала , за роман не баш уобичајена, структура. Већи део књиге чине приповедање чланова породице и још по неких ликова који имају везе са породицом Влаовић. Логично. Приповедање је део банатске традиције и једна од суштаствених ствари овдашњег начина битисања. Кроз приповедање (у облику монолога) или диванa као разменe приповедања и реплика, зими нуспећ, лети на клупицу на сокаку, након изласка из цркве после службе, у кафани, на пијаци, испред дућна, на бунару док се чека ред... банаћани су задовољавали једну од потреба човека као социјалног бића, комуникацију.У време кад нису постојли ни медији ни разне трибине, панел дискусије... кроз те форме комуникације изосила су се, запажања. мишљења и ставови ( по некад су се и сукобљавали), размењивале новости и искуства из разних области, преносила традиција на нове генерације и наравно трачарило се, тојест оговарало се. Док сам читао књигу осетио сам да је управо оваква композиција права за поднебље, догађаје, људе и менталитет којима се роман бави.
Кад сам поменуо менталитет ти си га дубоко осетио, јер је он део тебе, а ти си део њега. До перфекције си га пренео на папир. Дале, ја бих рекао ово осим књижевних вредности има и социолошких и етнолошких, психолошких, гастрономских... елемената, који завређују посебну пажњу и осврт.
Нема неке велике радње, али у том свакодневном животу и пажљиво одабраним и добро изнетим детаљима су све оне вредности дела које сам већ споменуо.
Још нешто што је на мене оставило посебан утисак је маркесовска атмосфера. Предосећа се надолазеће зло, које већ лебди над главама, изазива тескобу, јер сваког момента може да се сручи на људе, што се и десило на крају књиге.
Захтевало је мало више сконцентрације да похватам ко је ко и ко је коме шта, али нека. Толико ликова, сваки са својим размишљањима, хтењима, надањима, мукама... окупљених у породицу која мора да функционише хармонично, даје слику патријархалне идиле. Можда си у комплетној идиличној слици малко притеро.
Било је у том, банатском паорском, миљеу и свађе, кад се дели капитал, отпора при удаји и женидби, ако су се родитељи мешали у избор. Издаја породице се ретко, ил никад праштала. А шта се тек по кафанама дешавло! Није било необично да севне бриса, да полети чаша, флаша, столица... Дешавало се и да жена сретне мужеву швалерку, испред дућана, на пијаце, или каквом другом јавном месту, па да јој стргне мараму с главе и почупа за кику. Уз овакве детаље све би било реалистичније и колоритније. Но, уважавам твоју ауторску слободу и право на неку врсту лирског, малко ушминканог, реализма..
Е, сад оно што ми је стварно засметало. Срби, комунисти су после рата нанели више зла својим овдашњим сународницима, него Маџари и Швабе током рата. Да се присетимо: обавезни откуп, присилно улажење у задруге, информбиро, Голи оток, малтретирање некомуниста од стране сиротиње која се учланила у Партију, најела се белог леба па побеснила, укидање и протеривање Бога, увођење новог правила да је Партија важнија од породице... Ти све то прескачеш, а Љубино хапшење и одвођење у затвор, описујеш овлаш, без осуде Црвених ђавола.
Ето, брате мој, тако сам ја доживео. Наравно, то је мој, субјективни доживљај с којим се неко други, па ни ти, не мора сложити. Све у свему, књига ми се допала и мој је фаворит међу до сада објављеним у „Банатској епопеји“.
Поздрав свима Вла(х)овићима!
П.С.
Надам се да ћеш у наставку опаучити по црвеним скотовима, макар малко, за моју душу.
