Često i nisam spreman da se suočim, da se probudim u snu, obliven nežnošću tvoje neizmerne ljubavi. Putujući ništavilom, kao hodočasnik u beloj rizi bosim stopalima gazio sam po zaboravljenom jeziku mog zavičaja. I gledao napred. Svetlost sam tražio. Duginih boja obelisk. Moj put, vidim nov je i pun neravnina od soli zemlje i reči obamrlih. Hodam veselo, a podviznik sam, krepak na javi, umolitvljen u snu kroz ništavilo boga ištem što ljubavlju se tvojom kazuje. Zaboravljeni jezik mog zavičaja pod bosim stopalima budi se i iscvetava, hiljadi se u lepoti i šarenilu duginih boja.
