I nema se šta reći. Osim da tu smo. Da tražimo način da isčinimo tu strašnu glad za ljubavlju koja nas je opsela. Koja je zaposela naša bića. Ona je gospodar i nemilosrdan i nepravedan. Boljar što kamdžija naša prenapregnuta čula da se još više otvaraju, da još više žude. A nije nam dato sve, pogotovu kad smo pred ambisom. A ona hoće i preko nemogućeg i preko nedostižnog i kroz dubine i kroz visine, kroz lagodnost umiranja. Kad tela upokojena u belo obučena počinju svetleti istom željom u mraku. O ovom treba govoriti, ali samo to i ništa drugo. Treba se zaustaviti, uzvisiti delanjem potisnuti i osloboditi konačno. O ovom što na strast liči ne treba sa poštovanjem kao pred luksuznu vazu prilaziti jer i najmanjom nepažnjom neke sobarice može krhotina da bude.
