Хиљаду Тарошана знам –
прођу туда сви они,
цео Тарош
кад у шлепове
вагоне вуку.
Тарошани у бирцузу,
у Бечеју,
Тарошани у бирцузу,
пију из фићока
и једу из марамице –
Тарошани кифле једу са хлебом
кад у Бечеј дођу
– кифле су слане.
А Тарош нисам никад видео.
Кад прође лађа низ Тису,
прво село с лева
то је Тарош.
Од Тисе брани га бедем,
па се, тако, Тарош не види.
Само се торањ у један мах издигне,
посивео трбушаст торањ српски,
повири, па прсте се испне, повири,
али га одмах нестане у врбаку.
Долма не да.
Шта има да гледа!
Лађа, ко лађа,
ко сваки димшић
што прља небо.
То је Тарош.
Никада нисам био тамо.
Никада у животу у Тарошу.
Види винограде на обали.
Вино им је, кажу, добро.
Ја га пио нисам –
ко ће пити вино из Тароша,
кад у Бечеју Гида ауспрух точи,
Гида, спахија, мушкатаљ – отонел.
А тарошко је вино добро, кажи људи!
Кад лађа прође,
понекад затутуче –
поздрави Тарош,
до Титела више села нема.
А Тарош не отпоздрави –
та, то су паори, паорија,
шта ће да поздравља;
ако се ради – ради,
ако нема посла,
лези и спавај!
Нек пролазе лађе – димшићлије,
Тарош невидљив ту остаје,
ту остаје заувек,
и удаљује се
(само за оне са лађе)
пушкомет
по пушкомет.
