Tek odnedavno kad joj se sin sa ženom i decom preselio u Kanadu kupila je sebi kompjuter, otvorila svoju mejl adresu, napravila profil na fejsbuku i prikopčala se na skajp kako bi lakše i jeftinije komunicirala sa decom. Zvala se Biserka, bila je udovica već skoro dvadeset godina. Muž joj je poginuo početkom devedesetih prilikom granatiranja Vukovara kao vojni lekar. Ni ona ni sin ga nisu videli. Po činu je bio pukovnik, a do dana današnjeg nije se razjasnilo čija je granata pala na oficirsku kućicu za odmor u kopačkim ritovima. U zvaničnoj verziji to je bila granata Jugoslovenske armije, a nezvanično je čula da su sisački dobrovoljci slučajno iz minobacača, izgubivši kordinate valjda zbog velike količine alkohola, pucali naopačke u svoje. Biserka nije znala kome da veruje, a kako je vreme prolazilo pomirila se sa sudbinom, okrenula se sinu jedincu Darku jednako vodeći računa da završi elektrotehnički fakultet, da bude u svakom trenutku situiran u materijalnom pogledu, a ujedno i da mu bude servis oko kuvanja, pranja i svih ostalih materinskih dužnosti sve do momenta dok se nije oženio pre nekoliko godina Vladicom i dobio blizance. A onda iznenada zbog sukoba sa poslodavcem zatražio vizu za Kanadu i dobivši je iselio se. Biserka je ostala sama u velikom porodičnom stanu na Zrinjevcu. Mogla je i da nađe podstanare, ali se plašila da bilo koga prima u kuću svesna vremena u kojima se živi, a prihodi su joj bili sasvim dovoljni da može da održava finansijski i sebe i stan. A imala je i ušteđevinu od prodaje roditeljske kuće i imanja u okolini Čakovca. Polovinu para je dala Darku i Vladici da im se nađe, a drugu polovinu je ostavila oročenu na računu u Rajfajzen banci sa mogućnošću da ih podigne kad poželi ili kad ili njoj ili deci pare zatrebaju. Kada je napunila pedeset godina preuzela je muževu lekarsku penziju, a od trenutka kad su joj se deca odselila u Kanadu osetila se slobodnijom nego što je ikada bila. Svoje materinske i supružničke dužnosti je obavljala onako kako je najbolje znala i umela, a najčešće nauštrb svog ličnog unutrašnjeg i spoljašnjeg života..
Tog jutra bila je već skoro zima i druga polovina decembra je uveliko ceo grad uvukla u pretprazničko raspoloženje. Prvo je dolazio Božić, a odmah potom Nova godina i to se prosto u vazduhu osećalo. Biserka nije bila vernik i katolik kakvim se u poslednje vreme u čitavoj Hrvarskoj pokazuju mnogi preobraćenici nakon domovinskog rata sa jednakom pričom da im je u vremenu socijalizma bilo branjeno da ispovedaju svoju ljubav prema Hristu. Ona je imala u sebi neku tihu i tajnoćutu pobožnost koja se više manifestovala u njoj samoj kroz neke emocije i potrebu da na takvoj hrišćanskoj ravni komunicira sa apsolutom. Ne, nije to bio nikakav folklor u njoj i ona ga je oduvek prezirala, već naprotiv neka unutrašnja svest da ipak postoji neka nadnaravna sila koja čini ravnotežu u kosmosu i koja u sebi sublimira sve ljudske energije i pregnuća i tako kroz neku ogromnu prizmu u sebi ih prelama i vraća čiste i svetle sa sunčevim zracima na zemlju.
Osećela je da joj tog jutra dok je pila svoju jutarnju kafu život i svet pripadaju na jedan poseban način. Dakle, postoji to vreme koje pripada samo njoj i koje ne mora ni sa kim deliti već može na miru da se preda svojim mislima i da još jednom otvori svoj život sebi kao na dlanu i sumira rezultate svog postojanja na zemlji, a ujedno i da stavi tačku na ono što je bilo ranije i da otpočne nešto novo. Šta je to novo i kako ono treba da izgleda nije znala, a čak nije imala ni jasne predstave šta bi želela u budućnosti da radi i čemu da se posveti. U mladosti je volela da putuje i svakako je bila spremna da, koliko joj to finansijske prilike dozvoljavaju, ode na jedno putovanje, ali ne daleko. „Ne, nikako daleko”, govorila je tiho u sebi. Onaj avanturistički duh u njoj, koji je nekada imala u mladosti i koji je ponekad ispoljavala, shvatila je da je bila u stvari samo njena umišljena mladalačka fikcija potaknuta knjigama, filmovima i željom da se život obogati nečim novim i posebnim. A kad je videla da ljudi oko nje koriste putovanja i odmore na egzotičnim mestima samo kako bi, vrativši se sa njih imali o čemu da pričaju i čime da se hvale nekoliko meseci nakon povratka, nije volela te prazne i površne priče. I nikada se nije ni upuštala u njih ni sa prijateljicama ni sa prijateljima. A poslednjih godina svoj društveni život je umnogome svela na nekoliko prijateljica sa kojima se družila još u mladosti, na nekoliko komšinica koje su joj ponekad dolazile i na nekoliko rođaka sa kojima je održavala retke kontakte. A poslednjih godina svako je nekako živeo za sebe. Tog decembarskog jutra dok je pila kafu u glavi je vrtela film šta je to što ona voli da radi. Volela je da čita knjige i to je činila svakodnevno. Volela je da štrika i to je činila svakodnevno. Volela je da brine o svome cveću koje je brižno negovala u stanu, sa njim je volela i da priča u poslednje vreme. Kad je sebe otkrila kako priča sa cvećem bilo joj je čudno i mislila je da ludi i da je to posledica rata, smrti muža i svega što je doživela, a onda joj se to dopalo i prosto joj se nekako činilo da joj cveće vraća svojim žarkim hlorofilom svu ljubav i pažnju koju mu ona pruža, a i počela je da primećuje neke tajne znake na njegovim listovima koje je shvatala kao neke šifre i poruke, kao neke izjave ljubavi i uzajamnog poverenja. Svakodnevno ga je zalivala, brisala listove ako bi se naprašili, a ponekad je čitala svoju debelu ilustrovanu knjigu za praktične namene koja je nosila naziv Vaše cveće i vi. Dok se iz nužde nije prikopčala na net i dok zbog dece nije počela da da se zanima za fejs i za četovanje, za nju je kompjuter bio samo jedna sprava u moru sprava koje su ljudi izmislili, a kada je počela da komunicira sa Darkom i sa unučadi preko skajpa shvatila je koliku prednost joj daje ta sprava. Takođe je i počela da se navikava na sebe u toj velikoj pričaonici sa celim svetom kako je videla fejs. Na svom profilu je stavila tek za službenu upotrebu, kako je mislila u sebi, samo osnovne podatke i nekoliko fotografija što ju je prijateljica prošlog leta fotkala dok su letovale u Splitu. Bile su u nekom restoranu na ručku, a potom su otišle do Dioklecijanove palate gde su i nastali snimci. Na sebi je imala laku dugu široku suknju od indijskog platna jarko zelene boje i belu pamučnu bluzu sa nekim diskretnim vezom na kragni. A na nogama ravne mokasine u kojima je volela ide. Lice joj je preplanulo od sunca i smeškala se. Nije se videlo ni po čemu da je prešla pedesetu, a kosa joj je bila vezana u punđu i po svemu čitav izraz i njena poza i dekor palate kao scenografija oko nje odavali su gracioznost i eleganciju. Na malom ormaru kraj stola u trpezariji gde je obično volela da sedi bilo je nekoliko fotografija brižno uramljenih i postavljenih tako da joj uvek dok sedi i pije kafu ili pak dok štrika budu na oku. Na fotkama su bili njeni sin, snaha i unučad, a kraj njih jedna njena fotografija sa početka dvehiljadite i to onako sa sređenom frizurom iz profila. Sve je kod Biserke u stanu odisalo skladom i merom, sve je bilo čisto prebrisano i sređeno i odisalo je nekom svežinom. Tog jutra dok je pila kafu i dok je lagano prebirala po sećanjima i uspomenama slike koje su joj bile u glavi setila se i Darkovog biološkog oca. Veoma retko je mislila o Jovanu, može se reći samo u nekim specifičnim trenucima, a sina je oduvek i od samog rođenja držala kao svoje dete, a docnije kad se udala za dr Šlemića on je i njeno vanbračno dete usvojio i prihvatio ga kao svoje. Darko je tada imao tri godine i kako za drugog oca nije znao prihvatio je dr Safeta Šlemića kao svog jedinog i pravog tatu. Safet nije mogao da ima svoje dece, jer mu je to još u mladosti od nepreležanih zauški, kako mu je u selu kraj Zenice lekar rekao, a on je docnije kad je studirao medicinu u Zagrebu i kroz svoju lekarsku praksu znao da su mu sprematozoidi veoma slabo pokretljivi, a on je znao da su mrtvi. I, naravno, to je prihvatio veoma racionalno i već na samom početku veze sa Biserkom Ribić joj je rekao za svoj problem što je ona prihvatila veoma mirno, a naravno imala je i svoje posebne razloge za to. Darko je rastao i ne znajući za drugog oca i sve do smrti Safetove Biserka mu nije govorila ništa, a tek negde krajem devedesetih mu je otkrila svoju strasnu mladalačku vezu sa Jovanom Berkovićem koja je trajala nešto više od dve godine i iz koje se rodio on. Bile su to lude devedesete, svi su govorili o hrvatskoj demokraciji, spremala se oluja i konačni obračun sa, kako su tada govorili, zločinačkom i četničkom JNA, a Darko je kao pubertetlija i školarac to veoma bolno prihvatio. Biserka mu je objasnila da su Berkovići poreklom Hrvati, ali da su se u Srbiji morali izjašnjavati kao Srbi i da je ona izgubila svaki kontakt sa njegovim ocem još krajem sedamdesetih, da je početkom osamdesetih čula da je otputovao za Nemačku i da je tamo doživeo saobraćajnu nesreću i da on ni ne zna da je Darko živ i da uopšte postoji, a od tada mu se gubi svaki trag. Saznanje o pravom ocu se u Darkovom životu desilo sa prvim zaljubljivanjem u Katarinu, koleginicu iz škole, i sa prvom mladalačkom vezom koja je veoma brzo potisnula njegove sumorne misli i emocije o stvarnom ocu. I već od samog početka je osećao mržnju prema tom nepoznatom liku koji je možda i Srbin, koji ga je eto zajedno sa njegovom majkom stvorio i ostavio ga i ne znajući da on postoji, ali ujedno mu je to docnije kad je odrastao i kad je postao student budilo i neku radoznalost i želju da ga ako je uopšte živ i upozna. Sve vreme školovanja Darko je primao kao dete palog borca Safetovu penziju i za razliku od svojih drugara u školi i na fakultetu oduvek se osećao da je materijalno situiran i da je njegovo samo da uči, da daje ispite i da se sprema da napravi svoju poslovnu i životnu karijeru.
Sa radio Zagreba se čula tiha muzika kad je Biserku iz razmišljanja prenuo mobilni telefon. Bila je to Sandra, njena prijateljica iz mladosti, sa kojom je kroz sve ove godine ostala u kontaktu.
„Gde si, šta radiš?” pitala je ushićeno.
„Evo pijem kafu i slušam muziku.”
„Da se vidimo u gradu popodne da dođeš da vidiš što sam otvorila prodavnicu odmah iza Jelačić placa i da popijemo kafu. A za Božić možemo zajedno i u crkvu.”
„Može u pet”
„Vidimo se”
„Pozdrav ”
Sandru je Biserka poznavala od srednje škole i uvek je sa njom delila neke svoje misli, emocije i doživljaje. Poslednjih godina joj je Sandra nešto postala drugačija, nešto se menjalo u njoj samoj i u njenom životu, a razlog za to je sigurno bilo to njeno nesrećno zaljubljivanje u onog srpskog barbarogenija sa kojim se upoznala preko fejsa. Sandra je bila profesor književnosti, veoma dobro je govorila nemački i engleski, predavala je jedno vreme u školi, a muž joj je bio inženjer i imali su tri ćerke. Njen brak je bio savršen kroz sve ove godine, a čak i za vreme rata uspela je sačuva porodicu i da ćerkama omogući da se bezbrižno školuju. Ali poslednjih godina od kad se na fejsu spetljala sa onim srpskim piscem, od kad se prepoznala u njegovim tekstovima u njoj se nešto strašno desilo i promenilo. Zaljubila se onako čisto, iskreno i zavolela je tog čoveka onako na smrt. On je živeo negde u Vojvodini, na Fruškoj gori, u nekom selu i bavio se pisanjem pesama. Zvao se Zoran i kako je čula od Sandre bio je veoma popularan na fejsu. Često ju je tagovao, a ona mu je komentarisala pesme pronalazeći se u njima od prve do poslednje reči. Za ne verovati je bilo koliko je taj čovek uticao na njeno duhovno stanje i raspoloženje. Nikada ga u stvarnosti nije videla. Nju su opile njegove reči i sa njima se identifikovala. I pored muža, dece i posla osećala se strašno usamljenom i pored mnoštva prijatelja i obaveza osećala je kao da sve to prolazi kraj nje i da je ništa ne dotiče – da ništa od svega tog ne raspaljuje njenu maštu kao taj čudovišni pesnik koji kao da prozire njene misli, kao da prolazi kroz čitavu njenu ličnost i razotkriva je i obnažuje da njoj i nije ostajalo ništa drugo do da mu se samo preda onako iskreno istinski i da sve ono što je stojalo na putu da se ta veza istinski ostvari skloni. Biserka joj je govorila da proveri da nije u pitanju možda neko zavođenje ili je u pitanju neka bitanga koja se za nešto drugo izdaje. Biserka je uvek bila spremna da drugima preporuči oprez, međutim, kad se sama nalazila u sličnim situacijama predavala se onako iskreno i istinski bez rezerve.
Sa Sandrom se odlično razumela i to je trajalo već godinama. U stvari još kao srednjoškolke su zajedno izlazile na koncerte, muvale frajere i istraživale život na mladalački način kad se ne razmišlja puno već se svet i ljudi doživljavaju onako na prvi pogled i na prvo dopadanje. A imale su i mnoštvo svojih mladalačkih tajni o kojima nikada i nikome nisu pričale. Čak ni ostalim prijateljicama nisu govorile šta se sve dešavalo u pojedinim letnjim večerima kad su išle u lov na frajere. Delile su ih onako sestrinski i idealistički sa emocijom neke kosmopolitske i univerzalne ljubavi koja je podrazumevala slobodu menjanja partnera i čak se to nekako i činilo poželjnim. Zakasneli val hipi pokreta koji se dešavao tih godina u Zagrebu je činio da nije bilo važno misliti na neke moralne norme, jer su one pripadale starom vremenu. Život se otvarao pred njima i one su ga uzimale svom snagom ne birajući ni mesto ni vreme.
Sada kad se seti koliko su bile spremne na izazove različitih vrsta i kako su sa lakoćom u njih ulazile, kako su pristajale na telesne užitke onako površno tek da steknu neka iskustva i da osete da su živele. Jednom je Sandra rekla: „Bile smo mlade i lude.” Menjale su mesta gde su izlazile i krajeve grada. Menjale su društva i samo ih je jedna malena nijansa delila da ih proglase za laku robu. Ali nikada se to nije desilo, jer nisu prepričavale zajedničke doživljaje znajući da to nikako i nikad neće odgovarati njihovoj reputaciji.
A onda se desilo čudo koje je taj njihov hipi zanos promenio. Nikada o tome nisu ozbiljno razgovarale, niti su ikada načnjale tu temu u svojim popodnevnim kafenisanjima kroz sve ove godine. Sandri se desio Fikret, a Biserki Jovan. Mladalačka neobuzdanost se u njihovim životima pretvorila u stvarne emotivne i duboke veze koje su kod Sandre rezultirale brakom. a kod Biserke Darkom. Svet je postao drugačiji i život je dobio drugi smisao, a iskustva trežnjenja i ozbiljnih veza su ih zauvek promenila. Svih poslednjih više od trideset godina ostale su prijateljice koje se odlično razumeju i koje se uvek međusobno ako to nužda zatraži pomažu. A onda i prijateljstvo Fikretovo iz zavičaja i iz studentskog doma sa Safetom Šlemićem je bilo presudno da ih život na sasvim drugačiji način spoji.
I sada dolazak Sandri na kafu i njena priča o pesniku u kog se zaljubila i koji je neki srpski barbarogenij za Biserku je značilo da bude spremna i da se naoruža svojom razboritošću i svim svojim intelektualnim potencijalom kako bi mogla, ne pokazujući svoja duboka i istinska osećanja, Sandri da pomogne da razreši svoju naizgled veoma zamršenu situaciju. Bila je spremna da o svemu priča sa svojom prijateljicom osim da pokaže koliko i u njoj samoća i ranjivost žive i da i ona često pije vina i očajava nad samom sobom i svojm sudbinom sve jednako pitajući se gde je to pogrešila i zbog čega se oseća toliko nesretno. Ali o tome nije želela da govori sa svojom prijateljicom, niti o nekim malenim slatkim tajnama koje je čuvala samo za sebe. Vreme je učinilo da se promeni, a i udovištvo je na jedan poseban način uticalo na nju. Biti udovica ratnog lekara Safeta Šlemića povlačilo je neku sa njom i spoljašnju društvenu odgovornost koju je ona sa svršenom lakoćom obavljala. Znala je da savršeno dobro uđe u ulogu koju je kada i kom trenutku trebalo da igra. U javnosti joj je to u poslednjim godinama koristilo, a imala je i interesa i još joj je to davalo određeni društveni status povlašćen i društveno koristan tako da se toga nizašta na svetu ona ne bi odrekla. Na svim skupovima je bila uvažena i poštovana kao udovica i samohrana majka, a i penzija je bila odlična i ne samo to već je sa dobijanjem muževljeve penzije prestala njena obaveza da radi tako da se poslednjih godina posvetila svom čitanju knjiga, svom telesnom prevaspitavanju, jer je naime počela da odlazi na časove joge kako bi se oslobađala svih stresova. Još uvek je za sebe Biserka osećala da je mlada i privlačna. Još uvek je videla da se na njoj zadržavaju pogledi muškaraca samo što više nije na njih odgovarala sa smeškom i onako kako je to nekad radoznalo činila u mladosti već onako racionalno, ali blago sa visine kako i dolikuje udovici jednog ratnog lekara koji je poginuo za dobro otadžbine. Od Safetove smrti Biserka je počela da vodi dnevnik. Isprva je to samo bio dnevnik u kome je beležila svoje izlive emocija i kojim se oslobađala od očaja koji ju je povremeno u večernjim satima kad malo popije crnog vina spopadao. Nije imala nikakve literarne namere niti je u početku razmišljala o tome da bi to bilo koga osim nje samo moglo interesovati. Dnevnik je bio tu za svaki slučaj da se izjada, da se isprazni, da se oslobodi trenutnih slabosti. On je bio kao neka crna rupa u koju se ispovedala, a koju je nakon ispovesti zatrpavala da nijedna jedina reč, nijedan uzdah, nijedna suza njena da ne izađu napolje. Sve je trebalo da bude prekriveno tajnom, sve je trebalo da bude samo njeno i da sačuva u javnosti svoje gordo dostojanstvo kojim je sebe predstavljala u društvu. Ponekad je izlazila u pozorište sa Sandrom kroz sve ove godine ili na neki koncert, a nekoliko puta su išle i na književne večeri koje su se održavale u knjižnici u kojoj je ona preplaćena, a koja se zove „Tin Ujević”, ali samo kao publika i neko ko voli reči i ko reči u sebi doživljava kao emociju kojom se njeno unutrašnje biće povremeno kupa i kojim se ponekad blaži njena čežnja za emotivnim, onim pravim i istinskim spojem sa muškarcem. Za poslednjih dvadeset i više godina udovištva imala je nekoliko veza koje su bile više njen izbor da se stane u kraj samoći i da se oslobodi te strašne želje za seksom koja ju je kroz sve godine njenog života još od detinjstva pratila. Ta potreba da se kroz potpunu predaju muškarcu i kroz orgazam traži neko savršenstvo oslobađanja tog beskrajnog libida koji je nosila u sebi. Od Safetove smrti kad je u pitanju njen izbor muškaraca strogo je vodila računa da pristojno izgledaju i da imaju neke veze sa umetnošću. Nije prihvatala udvaranja prijatelja i drugara pokojnog supruga mada ih je bilo. To joj je bilo mrsko i nije mogla da sa njima proživljava ono što je već jednom proživela.
Zagreb se tog popodneva kupao u popodnevnom suncu. Ostavila je svoju vunicu i štikeraj koji je poslednjih dana radila na sto i još jednom je pogledala da li je u sobi sve u redu. A onda je čuvši zvono izašla da otvori Sandri vrata. Biserka je bila spremna za popodnevnu kafu, a i za razgovor za koji je znala da donosi nešto novo kako u Sandrinom životu tako i njenom. Ući u ludilo zaljubljenosti u pedesetim godinama kad se ima muž, oformljena porodica i troje velike dece to je bio luksuz na koji je samo njena prijateljica Sandra bila spremna. Ili je to fol, razmišljala je na trenutak u sebi pomalo sebično Biserka. Uvek i pored najboljih odnosa između njih dve osećala je neko rivalstvo sa Sandrom i one su uvek jedna drugoj dokazivale svoju slobodu, svoju spremnost da odu korak dalje u življenju života i u ostvarivanju vlastitih sloboda i uvek su jedna drugu prosto podsticale na otvaranje novih i novih krugova sloboda i promiskuiteta tako da se na trenutke nije znalo koja je na koju uticala, ali to je bilo nešto prosto infantilno što se iz godine u godinu ponavljalo. Odmah posle ulaska i raskomoćivanja na udobnom trosedu Sandra je bez okolišavanja, a da i nije dočekala kafu koju je Biserka spremala zajedno sa kolačićima koje je juče pekla, počela svoju priču.
To je nešto neverovatno što mi se u poslednje vreme dešava. Nisam mogla da poverujem da je to stvarno, a stvarno je. Ja sam luda, ja sam fascinirana, ja volim, ja sam spremna na sve. To je izgovarala na onaj ishiženi, blaženo naivni srećni način kako to govore šiparice. Biserka ju je slušala misleći u sebi da je Sandru baš dobro opičio klimaks i da trenutno ne može da odgovara za svoje postupke, ali kako je vreme potrajalo i kako se Sandrina priča širila i kako je išla u detalje njenog dopisivanja sa barbarogenijem Biserka je osetila da je u pitanju opsednutost koja možda kako je naglo uhvatila njenu prijateljicu tako naglo može i da prestane. Ali Sandra joj je govorila da je sa Fikretom spremna da prekine brak i da je spremna da napusti porodicu i da sve ostavi, da se okrene tom liku koji je nešto neverovatno, koji je nešto o čemu je samo sanjala i da je ona sada po prvi put u prilici da istinski voli i da je to rekla i mužu i deci i da joj je muž kao i uvek to sve odobravao i da je još rekao da se taj lik, misleći na barbarogenija, samo folira i da nikad on neće pristati da ostavi svoje selo i svoju porodicu i svoj zavičaj zbog nje.
Ono što je Sandru kod barbarogenija fasciniralo je da je ona osetila, čitajući njegove tekstove na njegovom blogu koje objavljivao na fejsu, da on ima misao koja joj se činila jačom od smrti. Da on nosi u sebi jednu uragansku energiju stvaralačku koja čini joj se probija sve barijere i prepreke i otvara neka zaumna vrata kod ljudi koji ga čitaju tako da je prosto zarazan. Njegovi tekstovi te inficiraju jednom zasvagada i osećaš da ne možeš bez njih ako ih samo nekoliko pročitaš. On ima slobodan duh, ima emociju i snagu i direktno ulazi u podsvest tako da mu se ljudi pokoravaju, a da on to i ne želi.
„Pa kako se taj čovek zove i kako izgleda?” pitala je Biserka.
„Na profilu mu piše da se zove Barbarogenije i da je on reinkarnacija Micićeve Zenitozofije sa početka prošlog veka.”
„Ko je Micić i šta je to Zenitozofija?” upita Biserka, potpuno nespremna na takvu vrstu ne samo komunikacije već i Sandrinu zaokupljenost onim o čemu ona do sada nije imala pojma a pročitala je stotine knjiga. Doduše, Biserka nikad nije imala nameru da postane pisac i da se javno bavi književnošću mada mnoge moderne teorije u poslednje vreme kažu da je svaki pisac potencijalni čitalac i obrnuto, da je svaki čitalac potencijalni pisac, jer čitajući iz konteksta dopisujemo knjige i tekstove onako kako to nama odgovara. A Sandra je pijuckala kafu i grickala kolačiće i pričala kako je Micić još početkom dvadesetih godina najavio da će se pojaviti barbarogenije i da će on svojim književnim i stvaralačkim delovanjem balkanizirati Evropu. I da njen, Sandrin barbarogenije, sledi tu ideju i da on prevodeći svoje tekstove na razne evropske jezike to upravo i radi i da je ona kao neko ko je studirao jezike i ko se bavio njima u potpunosti svesna da će taj čovek jednoga dana da dobije Nobelovu nagradu i da će Evropu i svet da stavi pod svoje noge. On je strašno usamljen i posvećen onome što radi i tako dalje i tako dalje, nastavljala je Sandra svoju tiradu hvalospeva o svome barbarogeniju. Ona je naravno preko neta kupila sve njegove knjige i ako to Biserku interesuje može da joj ih posudi da ih pročita. Svakodnevno je na vezi sa njim i ona ga, Sandra, podstiče da piše isključivo priče i prozu i da su njegove priče čarobne na neki mopasanovski način, ali da imaju veću jednostavnost i lakoću čitanja i da imaju snažniju i moćniju i filozofičniju poruku u sebi. Biserka je bila zatečana onim što joj je Sandra pričala i potpuno nespremna na takav obrt. Mislila je da je u pitanju tek puko klimakterično zaljubljivanje, a evo ispostavlja se da je u pitanju nešto sudbinsko ili joj se bar tako čini. Više nije mogla da prepozna Sandru i tu njenu opijenost tim čovekom koji se zove Barbarogenije.
„Ima li on ime?” pitala je Biserka.
„Svakako da ima, ali na knjigama na fejsu i na blogu se potpisuje kao Barbarogenije.”
„To je njegov pseudonim”, opet će Biserka.
„Da, pseudonim i ja o njemu ne znam puno, mada se intenzivno dopisujemo već nekoliko meseci. U početku je to bilo tajno, a sada evo to sam morala da kažem i mužu i deci”, nastavila je dalje Sandra.
„Da li si mu videla fotografiju neku?” opet će Biserka.
„I ne samo to, već sam ga i lično upoznala. Bio je kod mene u Zagrebu. Ja sam mu platila put i našli smo se prvo u gradskoj kavani na Jelačića placu, a onda sam ja uzela sobu u hotelu. On je mnogo lep i veoma zanimljiv”, nastavljala je Sandra.
„Pa je lʼ mi možeš pokazati njegovu neku fotografiju?” ponovo će Biserka.
„Poslaću ti je na fejsu, i verujem da će ti se dopasti.”
„Nije želeo da mi otkrije svoje pravo ime i prezime i nije mi pokazao nijedan svoj dokument. Tražila sam na internetu preko njegovih prijatelja na fejsu da saznam nešto bliže o mestu u kome živi i otkrila sam da je u pitanju Vojvodina.”
„Znala sam”, reče Biserka.
„Nije ono što ti misliš”, ponovo će Sandra.
„Ja sam se jednom u mladosti zaljubila u Srbina iz Vojvodine i rodila sam Darka, a da on to ne za. A evo i ti sada u klimaksu nalaziš Srbina koji je pisac iz Vojvodine i zbog kog si spremna da sve ostaviš.”
„No kaži mi je li bilo seksa?” upita Biserka tek da razgovor prevede u realnost.
„Nije bilo seksa mada sam ja na svaki način pokušavala da ga privolim na to.”
„Možda je impotentan, pa ne sme da se upušta u seks.”
„Ne, nije. Ima erekciju, to sam primetila i osetila u hotelu, pokazao mi je da može, ali da ne želi.”
„Nemoj mi reći”, opet će Biserka, „sa tobom je u sobi i digo mu se i ti hoćeš da se pojebeš, a on ne želi.”
„Kaže on je religiozan,” opet će Sandra, „i veruje da će jednoga dana da završi u manastiru kad objavi kompletan opus knjiga koje je napisao. Ja sam, zamisli, poručila hranu, crno vino i sve u sobi. Pričali smo o svemu, rekao mi je da on ne može da mi do kraja otkriva svoj identitet i da mene doživljava kao nešto posebno, ali da ne želi da sa mnom ulazi u promiskuitetnu vezu, jer ne želi da povredi moju porodicu. Za sebe mi je rekao da živi sam i da je do skoro živeo po mnogim gradovima Evrope i da je živeo intenzivno, ali da Zagreb voli kao grad i da ga za Zagreb vezuju lepa sećanja iz mladosti i iz vojske.”
„Pa taj lik je kao moj Jovan, mislim na Darkovog oca”, reče Biserka.
„Pobogu, Biserka, pa poznajem Jovana još iz perioda kad si ti sa njim bila. Videla sam ga i na fotografijama koje ti je ostavio. Stvarno, gde su ti te fotke? Jesi li ih sačuvala ili si to pobacala kao i sve što si sklonila kad si se udala za Safeta?”
„Imam samo jednu zajedničku što smo se fotkali u Karlovcu kad sam mu bila u poseti i kad je dobio prenoćište. Ostale sam spalila zajedno sa pismima koja mi je slao dok je bio vojnik.”
„Je lʼ može malo vina?” upita najednom Sandra.
„Imam samo Kujevačko belo ako želiš”, Biserka će.
„Može”, reče Sandra i nastavi svoju priča o barbarogeniju.
Sunce je polako zalazilo, a Sandra je još uvek pričala. Nije prestajala, a Biserki je njena govorljivost i priča prosto otvarala nova i nova sećanja na događaje koji su joj se desili pre tridest i više godina u cvetu mladosti kad je verovala da sve može, da sve sme, da je neophodno da po svaku cenu bude svoja i drugačija, pa makar to bilo i na vlastitu štetu. Ali htela je da pokaže svoju ličnost, svoje stavove, svoje emocije, svoju spremnost da ode korak dalje od ostalih iz svoje generacije u gimnaziji, da pokaže svoju slobodu do koje joj je i tada kao i danas toliko stalo. Vratilo ju je na trenutke kad se upoznala sa Jovanom i kako je od prvog trena kad se pojavila u zagrebačkoj vojnoj bolnici gde je njen tadašnji stalni momak Fikret počeo svoju lekarsku praksu i kad se upoznala sa Jovanom onako kao maturant gimnazije i kad se desilo to da se ona u njega zaljubi, ne samo to već i da prosto poludi i da krijući od Fikreta krene sa njim vezu koja se može desiti samo u ljubavnim romanima. Safeta je radovao svaki njen dolazak u vojnu bolnicu i svaka njena poseta njemu. Bio je već momak u godinama gotovo deset godina stariji od nje, a ona mu se činila kao dobar i poseban komad, a on je njoj u tom trenutku nudio neku sigurnost stalne veze i mogućnost da obuzda taj svoj mladalački i raspaljeni libido i strast za životom i ljubavlju.
Veče je već odavno palo, a Biserka i Sandra su ispile celu butelju vina sve jednako pričajući i prosto preskačući sa teme na temu kad se najednom začuo telefon. Bio je to Darko, zvao je Biserku da uključi skajp i da se javi. Sandra se spremila i otišla ostavljajući za sobom u Biserkinom stanu miris vina i omamu svojom pričom o zaljubljenosti u barbarogenija koji prima, a ne uzvraća ljubav. A Biserki se sve to činilo nekako poznatim, sve joj se nekako činilo proživljenim i imala je utisak po nekim postupcima kao da je u pitanju neko koga tako dobro poznaje i koga tako silno oseća kako u sebi tako ponekad u svome sinu jedincu Darku.
Život ume nasumice, a da to i ne znamo da nam donese mnoštvo novina u kojima mi ne možemo uvek da se snađemo. Razmišljajući o Sandrinom ludilu, o njenoj opsesiji čovekom koji joj je ponudio samo svoje knjige i svoju fikciju, o čoveku sa kojim se srela i kojem se nabacivala i koji je nikako nije prihvatao za uzvraćanje emocija i ta cela navalentnost, to neko smešno astrološko Sandrino pokušavanje da dosegne večnu ljubav sa barbarogenijem koji joj je i dalje ostao dalek i neuhvatljiv Biserki se činilo poznatim – imala je utisak da je Sandra nagazila sa pedeset i više na onaj ludi kamen na kom je ona, Biserka, jednom već stojala. Da je u sebi otkrila onu energiju ljubavi i potrebe da je dariva nekom koju je kroz čitav život uskraćivala kako mladićima sa kojima je bila tako i svome mužu Fikretu, takođe lekaru specijalisti i urologu koji je već godinama vodio odelenje urologije u zagrebačkoj bolnici. Fikret nije išao na ratište, jer je u to vreme bio načelnik kao i danas. I već godinama on važi za jednog od najboljih urologa kako u gradu tako u celoj Hrvatskoj. On je operisao nekoliko generala kad je u pitanju prostata i nekoliko najznačajnijih političara. Imao je dobro kotiranje kao stručnjak u svim krugovima dok je njegov kolega Safet kao lekar i psihijatar u vojnoj bolnici u vremenima previranja morao da se iz JNA prebaci u hravatsku vojnu bolnicu, a potom da se kao psihijatar nađe na ratištu kako bi pomagao vojnicima koji su usled svakodnevnih ratnih dejstava psihički oboleli. Kad je već reč o Safetu, Biserka je na poslednjem odsustvu kad je bio u Zagrebu i kad je proveo jedan vikend nekoliko dana pre stradanja videla da je Safet doneo jedan crni rokovnik u kome je on beležio svoja zapažanja sa ratišta i svoje razgovore sa bolesnicima. Na prvoj strani je pisalo „Dnevnik psihijatra” i u njemu je beležio događaje i razgovore sa ljudima koji su dolazili kod njega da traže pomoć. Biserka je docnije u više navrata pokušavala da pročita beleške iz tog Safetovog dnevnika, ali se realnost koju je on opisivao toliko onome što je gledala u životu i na televiziji tako da joj se to činilo strašno mučno i uvek bi posle desetak minuta kad bi počinjala odmah i prestala da čita mada je dnevnik zajedno sa ostalim svojim dnevnicima sačuvala u komodi za posteljinu u svojoj spavaćoj sobi. Mada je Biserka prolazeći burno kroz svoju mladost bila svesna da dugonogi proćelavi dr Safet Šlemić ništa nema privlačno u sebi osim završenog fakulteta i i psihijatrijske prakse u vojnoj bolnici u Zagrebu ona se ipak jednim svojim delom bića vezala za njega, pa se čak i zaljubila. Ne, nije to bilo onako snažno pojačano kako ona Biserka to ume, ali podnošljivo da ga je primala u sebe kao dragog gosta i ponekad kad je upadala u emotivne krize ne samo to već se trudila na svaki način da ga zadrži. A onda opet kad je to prolazilo u njemu je videla stranca sa kojim je ušla u brak jedino da bi se ozakonilo njeno dete koje se rodilo iz neformalne veze sa Jovanom Berkovićem iz Vojvodine koji je nekoliko dana ležao na odelenju pisihijatrije zagrebačke vojne bolnice.
Uvek kad bi pričala sa Darkom kako u običnom životu tako i sada preko skajpa osećala je da između nje i sina postoji nešto nedorečeno. Da se on u poslednje vreme menja na neki njoj do sad nepoznati način i da pokazuje neke od osobina za koje je sigurno znala da nije mogao da prihvati i primi i nasledi ni od nje, a ni od Safeta. Videla je u njemu Jovana Berkovića, žestokog momka koji je rešio u mladosti kad ga je upoznala da promeni svet da jednom zasvagda otkači foliranjem bolesti sebe od vojske i od svih državnih ustrojstava koja su mu se činila kao nametnuta i tuđa. I njoj su se tada ti Jovanovi stavovi sviđali. I ne samo to, obožavala ih je i sama noseći u sebi tu energiju pobune i anarhije koja je bila spremna da se usprotivi svemu i svačemu što je i u najmanjoj meri sećalo na normalno, socijalističko, samoupravno i društveno prihvatljivo.
Već je prošlo devet sati kad je Biserka počela pospremati čaše i šoljice od kafe i tanjirić sa keksima. Volela je da joj u kući bude red i da joj sve bude čisto i na svome mestu. U glavi joj se još uvek pomalo mutilo od vina, ali je imajući u sebi neki osećaj dužnosti odlučila da ipak sve posremi. Najednom je osetila i neku strašnu glad u sebi. Prvo je oprala suđe, a onda je sebi podgrejala supicu od povrća sa malo crnog hleba. Poslednjih dvadesetak godina je izbacila meso iz upotrebe u potpunosti. Nije joj bilo teško da to učini, ali dok je Darko živeo kod nje i dok je Safet bio živ naravno da ga je kuvala i pekla tako da joj je čitava kuća mirisala na sočne šnicle. Ali bilo je to davno prošlo vreme i trebalo je samo da donese odluku i zauvek prestane da jede te pečene leševe kako je govorila njena prijateljica Ljubica sa joge. Nakon večere i ostavljanja trpezarije u savršenom redu i suđe svako na svome mestu otišla je do kupatila, istuširala se, obukla pidžamu i još uvek zagrejana vinom legla je u postelju i upalila televizor, nadajući da će joj program odvući pažnju od večerašnjeg razgovora sa Sandrom, a takođe i sa Darkom. Želela je da ne razmišlja puno, već da se zaboravi uz nešto lepo na na TV-u. Vrtila je programe jedan za drugim, ali joj ništa nije uspelo držati pažnju u onoj meri da se zaboravi. A onda je ustala i pošla u dnevnu sobu kako bi našla neku knjigu koja će je smiriti i dati joj da uplovi u spokojan san. Otišla je do dnevne sobe i dok je prilazila polici sa knjigama udarila je nogom u neku platnenu torbu koja je stojala spuštena kraj fotelje na kojoj je sedela Sandra. Čudno kako je nije primetila kad je sklanjala šoljice i čaše. Otvorila je torbu i u njoj našla jedan rokovnik, a kad ga je otvorila poznala je Sandrin rukopis i odmah je počela da čita. Bila je to Sandrina beležnica u kojoj je prvo ručno pisala pisma svom srpskom barbarogeniju, a onda je prekucavala u kompjuter i slala mu mejlove. Biserki nikako nije bilo jasno da li je Sandra to namerno zaboravila ili joj se slučajno desilo. Nije imala običaj ni kad je bila u braku i kad je Darko bio kod nje da čita tuđu poštu i da radoznalo špijunira šta drugi rade. Ali ovoga puta radoznalost je bila jača od nje.
SANDRINO PISMO BARBAROGENIJU
Sanjala sam nešto... nešto ali ne znam šta... samo me je mnogo uplašilo.
Odavno sam budna, ali dok ne svane ja jednostavno žmurim. Ne volim vreme pred svitanje: noć je tamna i izgleda ko da svetlost nikad neće da se pojavi... kao da mrak predugo traje.
To mi je neko čudno vreme...
Ne plašim se mraka... nego ne znam...
Odavno sam sebi zabranlia da sanjam... tek tu i tamo se probije poneki san... ovaj se samo sećam osećaja: bilo je nešto što me je uplašilo.
Još uvek osećam teskobu u grudima. I odraz straha...
Ne volim kad imam takav osećaj.
Počelo je da sviće... i to je dobro.
Jovane... jesam li ti rekla da volim tvoju kosu?
I ako jesam ti to zaboraviš :))))
Jesi na onoj slici ko da držiš pridikinu pridiku ali je kosa lepa. Baš lepa.
Jesam li ti rekla da volim tvoju kosu?
Mora da jesam... prosto je nemoguće da nisam...
Volim da... tako... volim da je dodirujem... i...
Volim i... tako...
Ne znam...
Ne znam... ne znam... zašto... kako da kažem...
Ja uvek imam istu emociju od prvog trenutka kad sam videla sliku... ona je uvek ista.Samo sam bila zbunjena... dugo vremena sam bila zbunjena...
Hej cvrkuću mi vrapci :))))
Ostavila sam im pun tanjir mrvica. Jeste da su od belog brašna... ali sad šta je tu je. Ostale su mi neke kiflice, pa sam ih juče samlela u seckalici da bude fino izmrvljeno, pa sam napunila jedan plastični tanjir i stavila na terasu. Zima je i nema gde da nađu hranu. A i kad ima golubovi su jači i onda pojedu sve.
Čitavi delovi grada više nemaju vrapce.
Obradovala sam se kad sam videla tragove prekjuče na terasi... bila sam bacila šaku mrvica pre neki dan... kad evo sad čujem cvrkuću. Mora da su bili oduševljeni gozbom.
I to ti je život.... kad pomisliš da je sve ledeno i hladno odjednom naletiš na nešto što te raduje... i što uliva nadu, snagu, energiju...
Proći će i ovo... a onda ću da te zagrlim, čvrsto, čvrsto i neću da te pustim.
I onda ću da te poljubim i u oko i u nos i u uvo... i gde god hoću i zaboraviću sve. Ti si ionako zadužen da misliš o realnosti.
Ja stvaram drugu. U njoj sam te zagrlila i ne dam da odeš od mene... ne interesuje me ništa. I niko. U njoj sam sebična. Ne zanima me ništa.
Čitajući pismo onako stojeći u dnevnoj sobi u pidžami, Biserka se nasmešila u sebi i kao da joj se raspoloženje popravilo. Odavno je nije ništa tako uzbudilo kao Sandrine rečenice pune ljubavi i topline, a takvu je nije poznavala. Kao da je počela da čita neki uzbudljivi roman nastavila je dalje i dalje i sve do pred zoru je čitala, čak je povremeno u sebi i komentarisala.
Priroda odnosa Sandre i Barbarogenija kako je Biserka shvatila čitajući pisma čitko napisanim latiničnim slovima je više platonska nego stvarna, više virtuelna nego realna. Ali je Sandra po svaku cenu želela da je prevede u stvarni život i želela je da se Barbarogenije preseli iz svoga sela u Zagreb, da napusti tu banatsku vukojebinu koja ga samo ograničava. Osećala je da on treba da bude u književnim društvima i da ide po promocijama, osećala je da njemu pored toga što piše odlične priče i što ih prevodi na strane jezike treba i da se u stvarnosti sreće sa ljudima da objavljuje knjige, da se druži, da sedi u najlepšim i najuglednijim kafanama i da bude gospodin pisac. Da u večernjim satima ide u pozorište i da uživa u svim blagodetima slave i novca koji su mu na dohvat ruke.
Nije joj bilo jasno da li je Sandra namerno ili slučajno ostavila u njenoj dnevnoj sobi kraj fotelje svoj rokovnik sa skicama i sa pismima Barbarogeniju,a nije ni imala običaj da zabada nos u tuđe stvari, a samo čitanje je potaklo da počne da razmišlja o jednoj od svojih tajni, a Biserka ih je bila puna, i o tome kako je i sama poslednjih dana dok je izlazila u šetnje imala jedan veoma čudan susret koji ju je malo potakao da se seti kako postoje u stvari obični i realni trenuci u životu koji liče na fikcije. Umela je da se naprasno zainteresuje za neke muškarce koje prvi put vidi u životu. Nešto je privuče i ona onda nošena tim tragom i tom energijom kreće da ih upoznaje i da se interesuje za njih. To joj je često budilo maštu i ulazila je u imaginarne i stvarne komunikacije sa njim zavodeći ga na jedan tih i tajnoćut način, a kad se isti primi na poglede na komunikaciju, kad joj se pokuša približiti ona se naprasno povlačila. Ućutala bi se i nestajala kao da je imala neki stid što se otvarala, što je jasno i bez sumnje pokazivala svoju želju za spojem. Njena ćutanja su budila u njenom sagovorniku želju da otkrije šta se to tako iracionalno dešavalo u njoj, a dešavalo se.
