Devetnaesti vek je poznavao romantizam, narodnu književnost koju su stvarali nadahnuti i
bogonadahnuti pojedinci. Dvadeseti vek je bio u znaku avangarde, moderne i posmoderne, a u
treći milenijum smo ušli shvatajući da dolazi novo vreme, da dolaze novi ljudi, ali niko nije znao
gde to vodi. Mrzovolja usled stešnjenosti, sa pojavom interneta u trećem mileniju, života i sveta
koji su nas dali i medijske dostupnosti vaskolikih naopakih događanja učinili su da umetnost sa
jedne stane dobije inženjersku akademiziranu i apstraktnu notu otuđenih ljudi, u svetu koji je
prepun konflikata, ratnih dejstava i korporativnih pohlepa i gde je tako malo empatije ostalo za
one druge, za pesnike i poeziju, u vremenu gde se htelo pesmi oduzeti lični ton i preko potrebna
emocija koja ju je čininila ljudskom i odviše ljudskom kreacijom, postulatom duha i srca
nesvikog na ulogu koju su mu dali kreatori novog društvenog poretka. Sa pojavom društvenih
mreža i sa njihovim svakodnevnim virtuelnim nadrastanjem običnog življenja, otkrio sam da one
mogu poslužiti kao odlična platforma za iskazivanje individualnih i ličnih kreativnih poetika
pojedinaca koji su vapili za novom percepcijom istih u vremenu kad su književni časopisi
zatvorili svoja vrata, osim za učenost koja se počela nametati svojim autoritetom i mnogolikim
nedorečenim i brbljivim teorijama i tako je gušila i davila želju da se kroz umetničko delo
pojedinca ili grupe traži spoznajnost novih kreacija koje očovečuju posrnulog čoveka sa kraja
drugog milenijuma. Svet oko nas, u trenutku kad nam je sve na dohvat ruke, je nemilosrdno
grabio prema litici iz koje će se stropoštati u svoje samoponištenje, osim ako se ne desi i jedna
trunka vere da se sve to može izbeći i da se može krenuti u suprotnom pravcu. Shvatili smo:
"Svet treba da peva, a ne da ratuje". Potreba da se misli postoji od pračoveka do dana današnjeg,
a potreba da se emotivno kroz jezik i stihove doživljava i proživljava svet je data svakom
pojedincu i to je u praćeliji svakog živog bića. A najbolji način da se sve to iskaže je pesma, a
ona je ostala zarobljena između proračunate karijerističke ironije akademizma i groktanja
domaćih životinja, gde pojedinac samo sa glasovima duše i čista srca, a naoružan talentom kao
ličnim jezičkim i poetskim izrazom, nije imao mesta. Strah pred autoritetima u autoritarnim
društvenim sistemima, a ujedno i institucijama, je gušio u narodima i pojedincima uopšte želju da
zapišu i na svetlo dana iskažu svoje pesničke bravure. Koristeći fejsbuk platformu, ja sam pozvao
pesnike iz čitavog sveta na fejsbuk festival kroz koji je, za deset godina, prošlo više od tri hiljade
pesnika iz preko trideset država, a isti je poslužio kao odlična platforma za stvaranje Pesničke
republike u mome selu, odakle smo čitajući poeziju, u poslednjih osam godina, globalnom selu
slali poruku da svet treba da peva a ne da ratuje. Za tu priliku smo virtuelnoj pesničkoj državi dali
sve državne atribute, imala je svoju zastavu, svoju himnu, svoj ustav, svog osnivača, predsednika,
vladu i ambasadore i sve je to bilo ustavom definisano, gde je svaki državljan, pesnik ili ljubitelj
poezije, u knjizi državnljana svojim potpisom garantovao da daje sagalasnost i da se slaže sa
ustavom i time je sticao državljanstvo Pesničke republike. Državljani ne plaćaju članarinu, tj.
nemju nikakvog poreza. Od njih se jedino traži da budu kako stvaraoci tako i konzumenti poezije,
literature i kulture na način kako oni to najbolje mogu i žele. Pesnička republika svake godine
dodeljuje Gramate i nagrađuje knjige koje vrede ali su usled različitih okolnosti izgubile priliku
da budu nagrađene u poslednjih pedeset godina. Na taj način osnivač, predsednik i vlada
Pesničke republike čine da se svetlo medijske pažnje usmeri na knjigu i na autora i tako se ispravi
nepravda koje u književnom životu a i u književnosti uvek ima.
Novo vreme je pokazalo da su se pesnički tronovi na kojima su sedele pesničke veličine urušili
sami od sebe, da su se mnogi poetički obrasci potrošili, a da novi, evo, zahvaljući savremenim
tehnologijama polako izlaze na svetlo dana. Poezija i pesništvo mora da dobije lice novog
humanizma, da se vrati svojoj osnovnoj svrsi – čoveku, a to znači da ga nadahnjuje, da ga
očovečuje, da ga oradošćuje, da mu otvara vrata vlastite percepcije i samospoznaje sveta.
Moderne teorije književnosti i književne kritike su nas, pod uticajima globalnih politika, u želji
da odgovore vremenu u kome živimo, odvele u ćorsokak sa svojim cepidlačenjem i željom da
matematički proračunavamo stihove i strofe i da ih objašnjavamo estetskim kriterijumima koji
miljama kaskaju iza stvarnosti i onog što poezija kao izraz svukupnog čovekovog unutrašnjeg
bića iz njega ište. Ne kažem da one ne treba da postoje, već kažem da moraju da promene
naočare kroz koje gledaju i samo tako možemo iznova graditi novi kako pesnički svet tako i ovaj
stvarni u kome živimo. Dakle, insistiram na tome da u Pesničkoj republici nema esnafske elite
koja će se nametnuti i diktirati iz jednog zatvorenog kruga pravila i obrasce pisanja i pevanja. Ta
priča je ostala za nama u dvadesetom veku i ona je potrošena. Rezultate njenog vladanja danas
trpimo kao posledice da je poezija skrenuta na potpunu društvenu marginu da je prokazana i
odbačena kao nešto nepotrebno. I zato kroz Pesničku republiku iznova afirmišemo pesmu i
podižemo je kao kraljicu umetnosti reči na najviši duhovni pijedestal.
Radovan Vlahović
