Objavu, koju delim, napisao je moj dugogodišnji Fejsbuk prijatelj Radovan Vlahovic, čini mi se da smo se zapratili negde 2009 ili 10, još nisam pojma imala da ću živeti u Novom Bečeju i ovog zanimljivog čoveka više puta u novobečejskoj gradskoj biblioteci videti uživo.
Samo VIDETI, ne i UPOZNATI!
Doduše, sećam se, mada davno beše, da smo konverzaciju počeli ne baš dobro, jer čovek je pisac ( koliko i kako formalno obrazovan, ne znam) koji je uradio jednu dobru stvar: u Novom Miloševu, gde živi, formirao je i vodi nešto što se zove Banatski Kulturni Centar, a što okuplja pisce i pesnike iz ovih krajeva.
Počevši da ga pratim na Fejsbuku, blesava kakva jesam, prvo što sam konstatovala i zamerila mu - bilo je da je PRILIČNO NEPISMEN!
Sećam se da su zbog toga neke njegove obožavateljke osule drvlje i kamenje po meni, a on je reagovao prilično blagonaklono, oprostivši mi taj bezobrazluk.
Nastavili smo da se pratimo, bar JA NJEGA, često spuštajući lajkove na njegova pisanija, za koja i dalje tvrdim da bi im redigovanje bilo neophodno!
Po dolasku u NB, pomišljala sam da bi tog čoveka vredelo upoznati, stoga što po mojim fiokama leži nekoliko ozbiljnih koncepata romana u pokušaju, leži i čeka da se smilujem i da ih razradim. Pomišljala sam da bi možda mogao da mi pomogne da to izdam, pogotovo stoga što sam, tokom ovih devet godina, živeći u NB, imala priliku da čujem i vidim kakve je sve književne tvorevine, jedva malo bolje od srednjoškolskih sastava, podržao i izdao njegov Banatski kulturni centar.
I naravno sve više gubila volju, shvatajući da sam tip osobe koji se NIKADA neće uklopiti u " establišment"!
A potom sam i sama, imajući sve više vremena, otkrila neslućene mogućnosti koje pruža pisanje na Fejsu.
I pisala, pisala, pisala, . . . U poslednje vreme počela i da pričam, jer sam otkrila da mi je lakše zbog mog lošeg vida.
Šta se dešava!? Za ovih, više od 10 godina, nisam sigurna da mi je Radovan, poklonik lepe reči, na sva moja pisanija, poeziju, brbljanja, uputio više lajkova, NEGO ŠTO MOŽE DA STANE NA PRSTE JEDNE RUKE! Komentar NIJEDAN NIKADA! Makar negativan, ma bilo šta, eto iz sličnog miljea potičemo, on je u svom romanu "Bapa" opisao između ostalog, život i snalaženje dobrovoljaca prispelih iz Like, Bosne u ove krajeve, a i ja sam toliko puta pisala o tome i o svojoj porodici u raznim kontekstima.
Imam isuviše godina, nemam više vremena za nepotrebnu i lažnu skromnost, dakle reći ću nešto što može zazvučati pretenciozno, ali zaista mislim da nije teško bilo primetiti da sam mnogo veći spisateljski potencijal od mnogih kojima je Radovan pomogao da njihove knjige ugledaju svetlost dana, pa me se moglo kontaktirati, ohrabriti, pomoći savetom, . . .
Morao me je ovako belu, upadljivu i impozantnu zapaziti u biblioteci, ne mogu da se ne pitam ZAŠTO mi nikada nije prišao!? Ipak sam ja neka dama, nije bio red da JA prilazim
E, e, e, ali da nije te provincijske ( ma i ne samo provincijske) književničke surevnjivosti tipa: - daje se šansa onima za koje vidim da su lošiji od mene, ali nikako i onima koji su, izgleda, potencijalno BOLJI, jok, jok, to ne može!
Slična vam je to priča kao ona situacija o kojoj sam više puta i pisala i govorila - način na koji sam, posle povratka iz BG, dočekana u svom selu. Mnogo sam morala da se naradim da bih dokazala koliko znam i stekla poverenje svojih zemljaka.
Dakle, ne očekujem da će Radovan i na ovo reagovati, a za neku pomoć u književničkom smislu više nisam ni zainteresovana.
Tu je Fejsbuk, pa mogu da pišem do mile volje i da to što želim da kažem - dođe do ljudi očas posla!
Tu je i YouTube i tamo imam nameru da još svašta ispripovedanog objavim. Nikad se ne zna zašto će to biti dobro, a zaista imam još mnogo toga da kažem.
To što Radovan i njemu slični neće ni lajkić da tapnu na moja sočinjenija, neće me obeshrabriti! Ja na njihova hoću, kad god mi se dopadnu.
Toliko, vreme je da pravim knedle za supu..
Прикажи превод
