Svojom novom poetskom knjigom „Prolazna soba“, kao da bi Radovan Vlahović hteo da se
obračunava, ili možda da se pomiri sa svima. Može on, naravno, i jedno i drugo s nataloženim životnim i
književnim iskustvom, ali kanda baš i nije vreme za konačne obračune. Jer pesnik se po definiciji buni
protiv svih konačnosti, protiv paušalnosti i prolaznosti. Zato imamo pred nama jednu izuzetno zrelu i
promišljenu zbirku, koja ne žudi za pažnjom drugih, nego je nastala iz najčistije pesničke potrebe da
(is)kaže ono što on kao pesnik oseća u sebi.
A nastala je ova knjiga verovatno u časovima svođenja nekih računa, ili pesnički rečeno –
ne(s)mira. To bi možda bila insinuacija sve dok se ne pročita ova zbirka. A kad se sklope korice, ta bi
inswinuacija postala i čvrsto uverenje. Jer ova knjiga je dokaz kako se jedna žanrovski takoreći
neambicionna zbirka pretvara u udžbenik življenja, a sve zahvaljujući vrlo čitkim uputstvima koje nam je
ovde dao pesnik.
Kazuje nam to i intro Virdžinije Vulf kojim nas autor obaveštava da nije nameran a ni rad
traćenju vremena, ni svog ni čitateljevog. Naprotiv, vrlo je naklonjen pragmatičnom pristupu. Život kroz
Vlahovićevu pesničku prizmu liči najviše na prolaznu sobu. A bude dakako - kad bismo pravili inventar
prostorija i analogiju sa životom - i bogatstva tog života deponovanog u špajzu, bude u susednoj mu kujni
i raznih zamnešateljstava, bude zastupljenih i drugih soba, ponajviše primaćih, jer ini ljudi i čine naše biće
potpunim. Treba li nabrajatii da bude i onog što se radi iz velike nužde... Sve to čini život i može se
napraviti paralela. I na sve te komparacije živita sa prostorijama u kući autor ove knjige pristaje, ali, čini
se nikako ne pristaje da pomenuti život može uporediti sa spavaćom sobom. Zato mu valja čestitati! Proći
kroz tu kuću od rođenja do kraja časno, ljudski, negde malo okrnjen, negde stešnjen, nege komotan, ali
proći dostojanstveno; hodati SVOJIM odajama, e to je Vlahović uspeo da nam dokaže ovom pesničkom
knjigom.
Jeste autor ovde ispovednije intonirao vlastite pesme nego u drugim svojim pesničkim knjigama,
ali on ne beži ni od književne tradicije čiji je poštovalac i poznavalac i naravno da je priznaje. To je
odlika velikih književnika. Nabrojati bi se moglo podosta pesnika, najviše banatskih, koji su se „na mala
vrata“ ušunjali među Vlahovićeve strofe, a i on sam kaže: „Svi nekoga citiramo, samo ne stavljano
navodnike“. Pažljivi čitalac će pronaći izvore koje je autor poetski pronašao i ponovo oživeo u ovoj
knjizi, dajući iznova prostora mnogim pesnicima da se raskrile i raskomote u ovoj njegovoj „Prolaznoj
sobi“.
Druguje Vlahović, osim s pesnicima katkad i sa mestima iz opšte povesti, stavljajući sebe u tom
galimatijasu simbolično na konja, ali ne kao nekoga po hodi i pohodi da bi pokorio svet, nego da bi
pokorio ljudska srca ljubavlju, jer mu se žuri da je što više da.
A jednako koliko se obraća sebi, ove pesme su intonirane i u drugom licu. A najposle, ali ne i
najmanje važno, adresirane su i nama.
Na motivskom planu Vlahović se vraća mikrokosmosu-cvrkutu ptica u dvorištu, seoskom parku
ili sokaku, crkvenom tornju... Kulise su to za jednu ubedljivu pesničku pastoralu i to ovaj autor s lakoćom
i postiže.
Jer lakorek je ovde pesnik; i jezgrovit i prozračan, nikad mračan, značenjem tačan... Sve je ovde
nedvosmisleno i smisleno. Čak i kad je stih bremenit impertivom, on je istovremeno nežan i nemoguće
ljubazan, kao u pesmi „Ne vuci taj jorgan“.Vlahović se ovde mnogo puta služi pesničkim slikama da
prizove detinje slike ili ovovremenske ljubavne trenutke iz (o)sećanja prema bližnjima. Sve to čini da se
pesnicima ponovo veruje. Veruje im se kad ih zastupa neko ko to zaista ume, kao Radovan Vlahović u
„Prolaznoj sobi“.
Doduše, katkad se autor brecne pa izgovori naglas kako mu nije još puno ostalo vremena. To je,
kanda, i jedina (pesnička) zabluda u ovoj knjizi. A sve drugo stoji i stajaće zadugo, jer ume to ovaj
pesnik. Ume da kaže i bez reči, a ume i da „ćuti i kad govori“. Kud ćeš više od toga...
Nemanja Savić
