Zbirka pesama Prolazna soba Radovana Vlahovića predstavlja duboko promišljeno i
stilski zaokruženo pesničko delo koje se može čitati i kao lirski dnevnik i kao filozofska
kontemplacija o čoveku, umetnosti i vremenu u kojem živimo. Vlahović piše u slobodnom stihu,
bez rime i stroge metrike, ali sa izraženim osećajem za ritam i zvučnost, oslanjajući se na
metafore i aluzije. Njegov stil je jednostavan, a snažan – iza naizgled svakodnevnih slika kriju se
složeni misaoni svetovi. Pesme poput „Besmrtna slova” ili „Rašljasto drvo” otkrivaju pesnika
koji piše ne da bi zabavio, već da bi razotkrio i pokrenuo.
Vlahović koristi jezik tipičan za područje severno-istočne Srbije, što je važna odlika
njegovog stila i jedan od najupečatljivijih aspekata njegove poetike. Takođe možemo opaziti
upotrebu kovanica. One nastaju kao potreba da izrazi nešto što standardni jezik ne može da
obuhvati – emociju, misaonu nijansu, unutrašnji svet. Kovanice kod Vlahovića nisu slučajne, već
su svesno stilsko sredstvo kojim on oslikava specifičnost ličnog doživljaja sveta. Na primer,
„pripopevanje” kao spoj pripovedanja i pevanja uvodi potpuno novu formu koja muzički i
narativno prenosi pesničku poruku.
Na samom početku zbirke izabran je citat Virdžinije Vulf. Ovakav uvod poziva čitaoca da
ne klone, da ostane živ u punom smislu reči, i fizički i duhovno. To je istovetan impuls koji
nalazimo u njegovim stihovima: kroz refleksiju, umetnost, kritiku i ličnu ispovest pesnik
pokušava da sačuva jezgro života, istine i smisla. Poruka „ne umri pre nego što umreš” preslikava
se u pesmama „Tračak nade”, „Besmrtna slova” ili „Rašljasto drvo”, u kojima se, uprkos
pesimizmu i razočaranju, traži svetla tačka, tračak smisla, unutrašnja vatra koja nas održava.
Zbirka celinom odražava borbu za duhovni opstanak, što ovaj uvod savršeno anticipira. Kao što
Vulf piše o životu kao jedinoj stvari koju ne treba protraćiti, i Vlahovićeve pesme se neprestano
bave egzistencijalnim pitanjima, često u pozadini svakodnevice: da li ćemo izdržati, ostati ljudi,
ostati svoji.
U središtu poezije Radovana Vlahovića nalazi se refleksivno „ja” – pesnik koji ne prikriva
svoje slabosti, sumnje, čežnje i razočaranja, već ih pretvara u autentični glas koji razotkriva svet i
samoga sebe („Radovan na konju”, „Pitanja bez odgovora”). Kroz pesme se provlači stalno
promišljanje o sopstvenoj ulozi u svetu, identitetu, umetnosti i odnosima s drugima. Tematika
koja preovlađuje je intimna i egzistencijalna: prolaznost, osama, strah, duhovna borba i umetnost
kao sredstvo opstanka. Svet oko pesnika je često haotičan, neautentičan i ispunjen lažnim
autoritetima, dok se umetnost, i pored toga što biva banalizovana, prikazuje kao poslednji prostor
slobode i otpora. U pesmama se često javlja kritika savremenog društva, ali ne deklarativno, već
kroz simbolične slike, unutrašnja pitanja i emocionalno nabijene kontraste. Vlahović ne beži od
ironije – naprotiv, koristi je kao oružje protiv zabluda, kao u pesmama „Višnja šeta akademika”
ili „Rampe”, ali čak i tada ostaje topao, human i nežan. Neretko progovara o opasnostima
konformizma i kolektivne zaslepljenosti, ali bez moralizovanja. Motivi koji su često izraženi u
pesmama jesu: san („ZLOupotreba citata”, „Jutrom u žurbi”), umetnost („Igra školice po
oblacima”, „Ja nisam pajac iz kutije”), priroda („Pitanje”, „Ponedeljkom u proleće”). Ono što ovu
zbirku čini posebnom jeste i njena meta-poetička dimenzija. Pesnik se ne libi da govori o samom
činu pisanja, o stvaranju kao borbi, o vezi s čitaocem i svetu koji piše nama isto koliko i mi
njemu. Radovan Vlahović u mnogim pesmama odgovara na teme prožete religioznim motivima i
hrišćanskom simbolikom. Kroz stihove se provlače slike Vaskrsa, Tajne večere, Sudnjeg dana, ali
i svakodnevnog odnosa čoveka prema postu, Bogojavljenju, ili pojmu „hleb naš nasušni”. Pesnik
priziva lik Gospoda ne kao dogmu, već kao prisustvo koje ponekad ćuti, a ponekad opominje. U
njegovim pesmama, vera nije ukalupljena, već je lična, unutrašnja borba i potraga za smislom.
Motivi poput Ognjene Marije ili duhovnog ognja ukazuju na susret svetovnog i duhovnog u
svakodnevici običnog čoveka. Pesnik koristi igru reči kako bi „vežbao pisanje”. Reč je o
pesmama „Trening pesme” i „Igranka retorička”. Obe pesme odlikuje snažna zvučna stilizacija, u
kojoj dominiraju aliteracija, asonanca, paronomazija i onomatopeja. Ove stilske figure ne služe
samo lepoti izraza, već grade ritam i zvučnu dinamiku koja čitaoca uvlači u stihove poput
muzičkog toka. Pesnikov izraz je eksperimentalan i lirski. Pesnik istražuje granice jezika, koristi
ga kao materijal za igru, a ne samo kao sredstvo za prenošenje poruke. Da pesnik teži ka
motivima savremenog uočavamo u pesmi „Nova tastatura”. Tastatura nije samo predmet, već je
personifikovana i erotizovana – ona postaje partnerka u stvaranju, neko sa kim je potreban
kontakt, odnos, uzajamno upoznavanje. Ova metafora je nežna, ali sugestivna – stvaralaštvo je
ovde prikazano kao odnos muškarca i žene, kao emotivno-fizička razmena.
Zbirka Prolazna soba ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Ona traži da se s njom ostane
duže, da se uđe u prostor intime koju pesnik nudi, i da se kroz njega pogleda sopstveni život. To
je knjiga koja ne nudi laka rešenja, ali nudi tračak nade, veru u snagu reči, iskrenosti i umetnosti
– i poziva nas da budemo svoji – manje papagaji, više ljudi. Iako mnoge pesme odišu
pesimizmom, razočaranjem i umorom od sveta, gotovo uvek ostaje tračak nade, blagi otklon koji
pesnika ne vodi u potpuni nihilizam. On i dalje veruje u moć reči, susreta, ljubavi i istine, makar
bile skrivene ili bolne.
