Као Станковићеви јунаци из Божјих људи, на маргини света, Влаховићеви јунаци пред дућаном откривају беду савременог човечанства. „Ромиња пролећна кишица, по друму јурцају аутомобили, чују се црквена звона, врапци се играју на оближњем дуду, а Јошка са уживањем испија пиво, повлачи дуге димове из већ допушене цигарете, крај чизама му флаша са млеком, из даљине се чује народна песма са неког радија...” („Јошка”, стр. 11).Док поред њега јурцају аутомобили, Влаховићев јунак зауставља тренутак испијањем пива и повлачењем дугих димова из већ допушене цигарете. Као да жели из „допушене цигарете” да извуче до краја све оне микронутритијенте које неће добити ни у једном другом сегменту живота ‒ живота који ће се наставити чим закорачи изван радијуса дућана.