Пореклом турска реч, реч дућан означава малопродајни трговачки објекат, који је због сопствених капацитета лоциран у малим срединама, за разлику од велепродајних објеката, превасходно везаних за веће, градске средине. У унутрашњости велепродајних објеката и тржних центара налази севећ прогутан мали човек коме је једини идентитет потрошачки идентитет. У дућану, међутим, нема простора за очаравање малог човека. Са друге стране, откако је јавни простор престао да буде јавно подручје државе и свих њених грађана, и постао простор политичке и економске индоктринације, остале су још понеке локације на којима може да се види и оно што би требало и оно што никако не сме да буде. Испред дућана, онемогућен сиротињом да постане део великог потрошачког процеса замене идентитета, с пивом у руци, налази се свет који сопствену неурозу није потиснуо куповином.
Као Станковићеви јунаци из Божјих људи, на маргини света, Влаховићеви јунаци пред дућаном откривају беду савременог човечанства. „Ромиња пролећна кишица, по друму јурцају аутомобили, чују се црквена звона, врапци се играју на оближњем дуду, а Јошка са уживањем испија пиво, повлачи дуге димове из већ допушене цигарете, крај чизама му флаша са млеком, из даљине се чује народна песма са неког радија...” („Јошка”, стр. 11).Док поред њега јурцају аутомобили, Влаховићев јунак зауставља тренутак испијањем пива и повлачењем дугих димова из већ допушене цигарете. Као да жели из „допушене цигарете” да извуче до краја све оне микронутритијенте које неће добити ни у једном другом сегменту живота ‒ живота који ће се наставити чим закорачи изван радијуса дућана.
Влаховићеви јунаци су они који су остали без посла и држе се за флашу и цигарету, као за једино што још обећава мир, какав-такав, али и лажљиво наговештава бољу будућност: „Откако сам ост’о без посла, све сам живо испродав’о само да се прехранимо и из беде извучемо. Крмачу сам чувао, рачунам кад се опраси оставиће прасице. Мушке ћу продавати, а женскима ћу пустити нераста, па за коју годину, ето, чопор” („Да да Бог да крмача оздрави”, стр. 12). Подсећа нас овај Влаховићев јунак на јунака Црњанског из романа Сеобе: „Последњега, Исаковичевог слугу Аркадија, ухватише тек усред бела дана, већ у близини логора. Био је потерао крмачу, везавши је за ногу. Мирно, тепајући јој и певајући кроз нос, штуцајући гласно целим путем. Дуго му је требало да превали пут, од једне крчме у доњој вароши где је био украо живинче, до последњих кућа близу логора” (Милош Црњански, Сеобе, СКЗ, Београд 1962, стр. 23). Јунак Црњанског, слуга Аркадије, граничар, предак је овог Влаховићевог јунака који стоји пред дућаном. Зна ли он за Аркадија? Је ли читао о њему, како се од умора, ратовања за друге и алкохола, претурио преко крмаче? Да ли би ишта било другачије да је читао? Као да ће позиција приповедача наговестити читаоцима да би, ипак, нешто било другачије.
Влаховићев приповедач налази се између тог света који персонификују они који стоје испред дућана и оног света који избегава да га виде пред дућаном. Као да писац може да види једино ако се налази на граници између светова. Није то типичан кафански свет. Кафански свет је свет који има новца. За кафану је потребно много више него што је потребно да би се попило неколико пива пред дућаном; кафански свет је свет који долази да у кафани остане. То је свет који не жури. Пред дућан се долази да би се на брзину попило пиво, или да би се створио привид како то пиво, које ће попити онај који је отет од себе и који се од себе отима, неће наштетити ником. Нити ће му одузети времена колико би одузело седење у кафани, нити ће одузети много од укућана оно што је пред дућаном испијено и протраћено.
Влаховићев приповедач се обелодањује, не крије се, видимо га пред дућаном. То је сам писац. Његово приповедачко поштење налаже му да се не скрива иза „објективних” приповедачких лица, то су његови утисци, иако је свет који приказује објективан. Кад нам приближава једног од јунака, он каже: „Ретко се смеје и не прича са свима, слуша све, али не реагује на свачији разговор, подсећа ме на осиромашеног властелина који је сачувао достојанство и кад су му одузели властелинство.” Подсећа га, каже. Видимо га како посматра оне који се налазе пред дућаном. То посматрање није безинтересно. Нешто од њих жели Влаховићев приповедач. Да чује, да наслути, да види. И видео је властелина који је сачувао достојанство кад му је одузето све. Зар то није читав један народ? Зар за виђење није потребно да и сам приповедач има нешто од оног у шта гледа са тугом и проницљивошћу, разумевањем и саосећањем, али и критички?„Очи су му отворено плаве и носе у себи неки вапај за нежношћу и љубављу, али не сада и овде, већ негде у времену прохујалом и прошлом. То су очи што отворено и без жеље посматрају свет и труде се да у њему учествују само онолико колико се мора и колико нужда налаже и живот захтева” („Миша”, стр. 13). Овај јунак је без жеље за активном улогом, јер му је давно одузето нешто суштинско. Сад је то немогуће надокнадити. Живот се одвојио од човека.
Јесу ли они што седе испред дућана једини који виде? Или се у њима, као у некаквом огледалу на маргини света, открива беда човечанства? Да ли се јасније види само зато што су пред дућаном маске пале и нема ништа више што би потиснуло лаж?Пред дућаном је све увеличано. Ту је читав живот. Иако се живот одвија и на другом месту, пред дућаном се све види. Али то, опет, може да види онај који има око да види у самом себи такве сукобе, превазиђене или латентно постојеће. То је онај који чезне за сластима обичности, и онај кога интересују „обичне смрти”:„За разлику од писаца који се бавехеројским смртима, ја сам у последње времепочео све више да размишљам о оном обичном, свакодневном умирању које срећем умоме окружењу. Моје село је микросвет и људи се углавном познају, а сваке године у селуумре преко сто људи. И увек кад неко умре,прича се углавном како је умро, а тек послекако је живео и какав се за њим траг види. Аи за себе, кад већ дође тај тренутак, молимсе Богу да буде то оно обично умирање, изненада, а до тада треба бити спреман” („О обичном, свакодневном умирању”, стр. 89).
И док он размишља о њима, о обичним, мали људима, као једини њихов заштитник, док размишља о обичним смртима, они му кажу: „... ти говоришкао да читаш из књиге. То си научио. А, кажу,ми све знамо из праксе, и све у том маниру. Иданас ми се догађају сличне ствари и морамда одговорим како сам то опет негде прочитаои научио” („Ти си велик говорник”, стр. 90).Зазирање од књиге и знања дубоко је укорењено у нашем бићу. У питању је страх, колико и жеља за важењем. Није у питању толико поверење у праксу, колико страх од некомпетентности. Растрзани између ових крајности, онемогућени од других и од самих себе, Влаховићеви јунаци налазе се испред продавнице као у некаквом парадоксалном лимбу. Ни тамо ни овамо. Отуда и њихово речито ћутање. Оно није слушање, нити је дијалогизација, нити је саглашавање. Оно је оповргавање, контрирање без гласа. Влаховић зна да је ово ћутање у вези са оним њиховим одбацивањем књишког знања. А парадоксално, прекор који упућују ученом да је нешто научио, а да они то знају из праксе, упућен је њима самима. Њима који су научили само тако и никако другачије.„Слушаоци желе да увек буду у праву. Икад се јавно слажу и кад климају главом ипотврђују оно што говориш, у себи веома често мисле да ниси у праву, и слушају, али се неизјашњавају” („Ти си велик говорник”, стр. 91).
Не случајно, као наставак анализе из претходне цртице, о ћутању и пракси, Влаховић дијагностикује још једну особину из овог корпуса – у питању је заједљивост. „Они који желе да себаве јавним послом, а нису спремни да отрпеповремена дирања одстране опонената оногашто раде – нека у то и не улазе.А мени је за данас пала на умједна старапословица која каже: Ко се боји врабаца, нетреба да сије проју” („О заједљивости”, стр. 92).Уклопљена у контекст претходне цртице, оваква кратка анализа заједљивости као да отвара још један ракурс из ког је потребно посматрати психолошки профил оних који се налазе испред дућана. Није то само онај слој људи оданих алкохолу, нити само убогих људи и божјака, него и оних заједљивих, као и оних који ћуте, оданих старој пракси и супротстављених књизи.
Радомир Константиновић је у својој Философији паланке само делимично приказао овај свет, из једног угла, и тако га фалсификовао и оштетио. Оштетити значи онемогућити тај свет да израсте. Кад он каже да је „појединац, извргнут на милост и немилост овом духу уопштавања и подсмеха свему што је изразито појединачно, са бескрајном мржњом на сваку различитост, па макар она била и чиста грешка – овде се у тежњи ка једно–образности, грешка не признаје, између грешке и греха нема разлике – тај појединац тежи да се поистовети са самим духом паланке, да буде чисто његово оличење управо прогонством свога појединачно–изузетног, не би ли тиме постао субјект духа паланке и спасао се тако од судбине њеног објекта” (Р. Константиновић, Философија паланке, Нолит, Београд 1981, стр. 23), онда он, као злурадо, види само жељу за прогонством, како каже, свога појединачно-изузетног. Књижевност, Влаховићева књижевност у овом случају, у том смислу је супериорнија, јер не дозвољава себи да буде злурада, нити једнострана. Она ће у заједљивости видети, помешане, и страх и жељу, и оно што је могло, и оно што јесте; и оно што је нама учињено, и оно што смо сами себи учинили. Дух испред дућана приказује се тако и као афирмативан, колико и опресиван. Он је, могли бисмо чак рећи, толико опресиван јер тако снажно жели афирмацију. Он жели да говорник буде онај који се „не боји врабаца”.
О страху од живота и школовању паорске деце видећемо још једном и самог приповедача у причи „Први пут с оцем на орању”. Књижевна алузија не говори само о сличностима, него и о разликама у односу на славни пример Лазе Лазаревића. Поред локалног колорита, овде се види и ново време, другачије у односу на оно о којем пише Лазаревић.Влаховић пише о очевима који су морали да узму живот у своје руке, док их посматрају њихови очеви и недорасла деца. Радован Влаховић ствара минијатуру у којој се осећа језа од прохладног свитања, колико и од живота који тек треба да пређе у већинско власништво оца. Борба против патријархата није водила рачуна о томе где је била закопана снага очева. Међутим, то ће видет онај који има прилику да са блатобрана трактора посматра очеве руке које се држе за цигарету, за једино сигурно и чврсто тог јутра. Те очи које посматрају оца са блатобрана трактора су очи оног који ће постати оснивач и главни уредник Банатског културног центра, израслог на том грунту.
То је исти онај који ће синестезијски спојити све те мирисе и осећања, животне приче и боје. „Ово летo је препуно мириса на зеленелубенице, на чорбаст пасуљ са костима сувим.Мирише на детелину свеже покошену, на суву сламу и преврело стајско ђубре. Миришена свеже печене палачинке кад друмом прозврндају трактори што користе био-дизел.Мирише на проливено пиво, барен кромпири ноћну фрајлу. Мирише на прашину и разнешпеције за сузбијање корова. Мирише на јабланове, кестење и дудове, на хризантеме и шарене чичојке. Мирише на барице што копне подану, а ноћу пресушују и нестају” („Летњи мириси”, стр. 114). Сви су мириси ту, само оног мириса слободе нема, а тај мирис обелодањује се у слици „мокре девојачке коже, што ме од младости усновима прати”. Он се налази подједнако удаљен од позиције патер фамилијаса и од позиције оног дечака са блатобрана трактора.
Влаховићеве кратке цртице мали су романи. Или један велики роман о неуспеху да човек постане већински власник свог живота. Роман о малим човековим снагама и великом животу који меље. Зато су то људи који само верују у оно што виде, каже Влаховићев приповедач.
