Неколико је година, а чини се да се то време сад већ мери и деценијама, како је
Радован Влаховић као писац у потпунсти заокренуо поглед на своје стваралаштво у
правцу домаћег, познатог и изворног приповедања. Име већ етаблираног приповедача
стекао је својим прозним остварењима, пре свега романима: од новозенитистичких
експеримената „Самароплаветнила“ и „Варварогенија“ до чувене грандиозне „Бапине“
„банатске епопеје“, Влаховић је неговао прозу као своје credo. Ипак, таква констатација
довела би нас до тога да је Влаховић своју пажњу посвећивао искључиво романима
(или песмама, ако говоримо и о другој његовој вокацији, песничкој), али то је
очигледно површно запажање. Кроз цело своје стваралаштво, Влаховић се враћао
форми приповетке као сигурном уточишту које је могло да изрази оно што сажета
емотивност поезије или разгоропађеност романа не би могла. Те отуда не чуди што
књига „Пред дућаном оде век“ нуди управо ту сигурност у приповедању које само
врсни приповедач познаје.
Књига „Пред дућаном оде век“ по наслову призива једну ранију Влаховићеву
књигу тзв. фејсбук бележака „Оде век“. Ипак, чини се да читање „Пред дућаном оде
век“ не захтева познавање раније књиге, иако се оне у форми и садржају понекад
сусрећу. То остављамо будућим проучавањима. За сада је важно истаћи да Влаховић у
новијој књизи користи традиционалне технике приповедања у комбинацији са новим
изразима књижевности. У првом реду мислимо на сказ. Овај књижевни облик, познат
из руске књижевне традиције, користи стварне догађаје и приказује причу у
непосредном облику, најчешће у првом лицу једнине. Приповедање је директно,
кратко, јасно, са сталном свешћу о теми и главној потки приче. С обзиром на то да је
код Радована Влаховића већ одавно уочена исконска стваралачка потреба да пише
језиком банатских говора, ова форма се намеће као потпуно логична и адекватна.
Наравно, посреди није просто копирање јер Влаховић познаје говор људи око себе,
слуша га и чува његову аутентичност. Тако је могућно да причу приповеда особа која је
чула од друге особе шта се говори о некоме трећем, док је приповедач све време у
наративу у улози слушаоца. Таква измештања перспектива делује вештачко када би се
извело у чистој белетристици, док код Влаховића (и народних говора) та способност је
природна и спонтана. Даље, приче могу бити исповедане у трећем лицу, у облику
бележака, запажања и коментара (што су заправо савремене приповедачке технике), али
у свим облицима избија изворност и непосредност разговорног стила. Та једноставност,
непосредност и одбацивање сувишног директна је одлика Влаховићевог стила писања
која је врсно имплементирана у ову књигу.
По питању идејности ове књиге, прве две приче су најбоље поетске тачке. „Шта
рећи, прид дућаном оде век“ у себи носи лајтмотиве ове збирке прича. То су
интроспективност, неусиљеност приповедања, све то уз неизоставно флашу пива и
кутију цигарете док се трага за одговорима на питања о животу; напослетку, долази се
до једног помирљивог одговора да за све постоји решење и то решење ће се већ некад
појавити. Друга прича, „Стрв“ (стрв би се могао превести као неред у кући или
дворишту) такође поетички нам открива позадину ових прича. „И о'ма би засуко рукаве
и поч'о да правиш реда, ал' немаш каде и то те чини још бешњим, јер не знаш на коју
страну да се упутиш.“ Влаховићеви јунаци виде стрв у свету око себе (неки и у себи) и
покушавају да унесу реда у тај русвај, у тај врт или, пригодније, у своју авлију.
Наравно, то није лако и отуд иронични завршетак приче: „У'ватиш се за џеп, вадиш
цигару, палиш, па прид дућан на пиво и да добро размислиш на коју ћеш данас страну.“
Но, иако на крају приче препознајемо иронију, жаока јој није јетка; Влаховић се
солидарише са својим јунацима, воли их и преноси њихову причу да би она остала, да
би се пренела даље и да би била сачувана. И тако, дани пролазе, послови се обављају
или не обављају, али прича пред дућаном се наставља, као да јој се не назире краја у
широкој банатској равници.
Књига „Пред дућаном оде век“ је књига која ће своје читаоце навести на смех,
навести на сузе, натерати да се ухвате за главу или да само климну у знаку негодовања
или потврђивања. Како било, она ће се читати са занимањем јер је приступачна,
отворена и животна. По мом скромном мишљењу, она спада у сам врх стваралаштва
Радована Влаховића.
Виктор Шкорић
