Nakanio se ja jedno veče, još za vida da idem u birc, jer, ovaj, nisam iš`o još onim
lani o Božiću iz avlije.
Odem ja pravo u birc i stanem prid pudlu k`o nekadkena kad sam se ja momčio.
A, ovaj, bilo je to šta ti ja znam, još za vreme stare Jugoslavije.
Javim se ja tamo birtašima:
― Bar veče!
― Bar veče! ― kažu oni meni.
― Izvol`te! ―
A ja ti ondak stadem se isćuđivati.
Pa pre se to govorilo samo doktoru i učitelju!
Kažem ja njima:
― Deco moja, dajte mi jedan fićok, jerbo me nešto zdravo trbu suče.
I popijem ja tu jednu, pa `ajd još jednu, pa posle nisam više ni broj`o. Ono dete od
birtaša vazdan me merka. Veli mi odjedared:
― Ajde, deda da platiš!
― Dobro. I ja o`ma` za buđelar. Rek`o:
― Kolko treba?
Kaže on meni 3650 dinara.
― Šta kažeš? ― Kažem ja njemu. Ponovi on dete meni opet.
― Šta je tebi pile moje, jesi li ti pofalio?
Slušaj, gle derane, nećemo mi tako trgovati! Ja ću prvo otići kući da sas mojim
društvom divanim, pa ako treba ja ću tebi kad dogodine rodi moj vinograd ta tri
satljika, šta ti ja znam, vratiti. A ti mog sina znaš. On je iš`o na velike škole i
izučio je za šlosera i radi fala bogu. Neće ti ništa uzfaliti.
I tako odem ti ja iz birca kući da ispričam mojoj Spasi sve ovo, a ona mi kaže:
― E, đavo te ter`o da ideš da ašikuješ međ` mladež, kad ti tamo nije mesto.
Tako sam ti se ja brajko moj prov`o k`o Gala kroz Kumane. Spasa nagne viku i
dreku na mene sve se praši po kući, a dockan je.
Ondak kad sam već vidio da nema vajde da joj bilo šta tolmačim, izujem lepo
moje opanke pa se navalim u krevet. E, ratos ti svega!
RADOVAN VLAHOVIĆ
