У мемоаре напуштене, старе
ушла је ноћ и уклесала
иконску слику
на страницу галерије мојих снова.
Пуцале су накинђурене гране
од пролећног снега.
Чинило се да је ноћ,
а зора је кукурикала
у пеленама са првим петловима.
Стајали смо на раскршћу
са рукама испруженим
једно према другом,
баш као месечари.
И као да је време стало
и да ће мало,
само још мало, трајати зора.
Неки вранци прођоше у пени
носећи на кочијама
познате бераче вишања.
Минуше крај нас,
ми остасмо неми.
Видео сам очи уморне и снене.
Црну, дугу косу исплетену зором,
познао сам руке са путничком торбом.
Зар је могућ сусрет без речи?
Зар смо ми све једно другом рекли?
Има ли наде у њеним очима,
топлоте сачуване на уснама
и нежности у додиру рукама,
за мене?
Ти знаш да сам војник,
да сам исцедио једанаест месеци
војниковања.
Ситно,
ситно до куће девојко моја.
За тебе сам дошао.
Да ли ме је стварно
римско право потисло
из твојих мисли?
Ти си знала, веровала,
а ипак стојала и ћутала.
Без реда се пуне и празне плућа
новим дахом,
сањам ли или сам будан.
Сећам се.
Под покривачем
на тврдом лежају
ноћу
тражио сам гутљај самоће
и слушао како уморно дишу
прозорска окна.
Растали смо се и лето је издахнуло.
Стајао сам пред тобом у дилеми.
Баш као дечачић што је јурио
за осталим дечацима у жељи да се игра
они га нису хтели.
И он тужно гледа пут
одбеглих другова.
Знаш да сам био ништарија,
бекрија, бегунац из школе,
дегустатор многих животних ђаконија.
Волео сам Андрића,
не као тебе,
његов Еxпонто и Немире.
Писао сам ти песме,
била си ми инспирација.
Рекао сам ти да ћеш ми донети славу
кад ме оставиш.
Не верујеш.
Једном кад усахнем
и рука моја нову руку тражи
немој ми рећи да смо стари знанци.
Још мало је стојала,
ћутала и гледала у мене,
веровала да је волим.
Видим да ме голим, испијеним,
празним погледом као у здели
баца у сенку сеоских срамота.
Ти иди,
уђи у утробу
што је крцата кожом
и што ће одрикати у чекану светлост.
Па нека.
Ја нека се ломим
