„Мој Господе”, поезија, аутор Радован Влаховић, издавач „Арт пројект”, Зрењанин, 2005.
„Моја кућа на крај села/Моје село на крај света/Мој Господе” ови стихови су лајтмотив Влаховићеве песничке књиге и они већ лоцирају позицију и однос према тој позицији песничког Ја, које јесте донекле и лично, ауторово Ја, али је пре свега нека врста колективног Ја војвођанског паора - „барбарогенија”.
Јесте он геније, можда не баш увек начитан, често и полуписмен, али виспрен и од Бога надарен да види и осећа, а од људи и разних других мука извежбан да схвати и да се бори, иако је његова кућа на крају света и то оног села које је на крај света. И њега и села сете се порезници, редовно и уредно, и владари кад у ратове крећу и још по неко кад му затреба, а остали ретко.
Учини му се, по некад, да га је и сам Бог заборавио, али не губи наду и управо се најискреније Богу обраћа и то: Мој Господе, као да хоће да каже: Господару васељене, јер у Њега верује, а господаре овоземаљске трпи колико мора.
Зашто се Влаховић Господу, у своје и у име паорског „барбарогенија”, обраћа у песничкој форми? Сматраа, вероватно, да је поезија првенствено за посвећене и да има чак и магијску моћ. Откуд магија у православљу? Тај паор, одувек и занавек судбином смештен на крај села на крају света, је задржао и по нешто од старословенске и неке још древније религије, чије одјеке у колективно несвесном носи корпус којем припада, за сваки случај. У Бога никад није сумњао, али јесте у подгојене који су Га тумачили и који су у „име Божије” порез утеривали и војску сакупљали и још што шта му радили. Има он свог Бога и у њега верује.
Но, вратимо се поезији и њеној функцији. У разним периодима и различитим околностима и поезија је различито третирана: као забава за доконе, или израз слатке патње за заљубљене па до, ни мање ни више него, ако нешто што може да промени свет. Платон је, пак, сматрао да је песник у власти муза, да је само „пуки медиј, фрула” кроз коју богови изражавају своје поруке. Књижевно филозофска стратегија Радована Влаховића је сасвим другачија, у контрапункту Платоновог схватања: песник јесте медиј, али кроз њега паор шаље поруку Богу. То је истовремено и порука, и молитва и вапај. Песничко Ја детиње чисто и искрено верује у Господа, али исто тако не ме да поверује у нешто од онога што му се дешава. Бог, који се сам по себи људским чулима недокучив, му „дође” познат и близак, а оно чиме је окружен и што је опипљиво, несхватљиво и неприхватљиво, иако не и неразумљиво.
Колико муке и туге у један „мали” живот може да стане? Колико један „мали” човек може да поднесе, а да не поклекне баш скроз? Ко то зна? Можда ни сам Господ нема потпуну информацију? А да би му такву информацију послао песник мора прво да је нађе, па самог себе и закопава и откопава и силази у најтајантвеније и најдубље дубине бунара сопственог бића, у дубине где се налази онострано, где су тајне добра и зла, живу воду тражи да би је разаслао широм свог села на крај света, из своје куће на крају тог села, али увек се између песника и Господа неко меша, како стоји у једном стиху.
Ашов, бунар и икона су, такође, лајтмотиви ове поеме о трагалаштву за истином у себи и другима, за истином која појашњава и разоткрива свет.
А што се тиче села на крај света и куће на крају тог села, које је на крај света, бићу слободан да кажем: свет, васељена, нема ни краја ни почетка. Димензије, условно речено, света зна једино Творац, који се не доказује, који је „Ја сам онај који јесам”, стога нашим варљивим чулима се може учинити да је ово село, које је Влаховићева инспирација, на крај света, али можда је оно управо центар света, који нема ни почетка ни краја. Можда? Можда је оно нуклеус енергије, где се боре добро и зло, склон сам да помислим да стварно јесте, јер управо ту где се људи осећају од свих заборављеним, у свим мукама, одрицањима и самоодрицањима, у падању у грех и дизању из њега, ти исти људи, који су створени по обличју Божијем, у себи траже и налазе оно Боголико и ту црпе снагу. Кад посустану, није срамота: вапију и траже помоћ од свог творца.
По форми ова би књига могла бити поема, или низ мањих или већих, каткад натуралистичких, каткад рефлексивно симболистичких, а често све то заједно, литерарних вињета. Могли бисмо ову књижевну творевину тумачити и као молитву, јер у њој има и таквих елемената. Могли бисмо је доживети и као вапај, праведника у мукама, или грешника који се каје. Свеједно.
Књигом „Мој Господе” Радован Влаховић је показао и доказао да су управо то село на крај света и та кућа на крај света, центар света. Да је тај мали паор онолико колико у себи прво препозна оно што је лоше и себе од тога очисти као њиву од зубаче. Тада постаје још већи, тада постаје центар света, оно што је некад био, слика Божија.
Драган Поп Драган
