Текст за књигу „Мој Господе”

 

Поетски замах књижевника Радована Влаховића, оваплоћен инспиративном збирком аутентичног назива „Мој Господе”, понудио је читалачкој публици једно, заиста вредно остварење. У питању је разноврсна поетска бизарност, ВЕРИТАС војвођанског, превасходно банатског обичајног, културног, животног миљеа. У књизи „Мој Господе”, Влаховић, између осталог, а пре свега, говори о коренима. Пева о коренима. Његова поетска арија толико је снажна, да он, напросто, ниже слике предака, мотиве, догађаје, значења и свему томе, несумњиво, даје битан аутобиографски печат.

Радован Влаховић је већ овом збирком поезије омеђио оригиналан, самосвојни песнички исказ који је, без већих изузетака, од почетка до краја збирке лексички уједначен и стабилан. Веома сведен, без стилских осцилација и непотребних реца, он је мелодичан, препун поруке, што увећава вредност збирке, јер је задовољен и најважнији и највиши песнички ниво – контекстуални, мисаони.

/ Моја кућа на крај села/ моје село на крај света/ а у кући ја и жена/ на кревету од рогоза.../, као и / На крај села кућа мала/ и у кући моја жена/ под иконом ашов стоји.../ , само су неки од стихова који, поред реченог и у прилог реченом, потврђују ауторов снажан осећај за  ц е з у р у. Дакле, он има урођени песнички осећај за цезуру и готово никада, сем кад је то потребно и песнички оправдано, не нарушава ритмички склад стихова, који, тако милозвучни, још снажније потенцирају поруку аутора.

Надаље, анализом стихова уочава се песникова жеља и намера да заштити говорни језик поднебља ком припада, па опет ниже језгровите сонгове – архитипске слике равнице, исказане језиком – поезијом његових предака. Уз ове, основне језичке и стилске назнаке збирке „Мој Господе”, ваља рећи да, иако сличних покушаја и остварења ту и тамо има, сваки од њих има своје место и значај, а ова збирка посебно, јер је вишеаспектно уобличена да већ сада засигурно представља вредан легат аутора, свом поднебљу.

 

Марина С. Грујић

Зрењанин, 2008.