Da su sećanja najteže breme koje nosimo, uveriće nas junaci Vlahovićevih kratkih priča koliko
i on sam kao pripovedač. To breme jeste najteže jer naš život i sve što smatramo našim životom
zapravo i jeste orgromna arhiva sećanja, ništa drugo. Zar nismo svi mi, na jedan poseban način i
svako ponaosob, zapravo zbir svega onoga što pamtimo? I mi smo najživljiji, možemo tako reći,
kada lutamo kroz taj lavirint svega što pamtimo, kada govorimo o tome, pišemo, ostavljamo
svoja pamćenja pamćenju potomstva. Ta sećanja i jesu mesto – prostor gde naš se život najduže
zadržava, da i tako kažemo. I pridodamo: ne bežimo mi u sećanja samo zbog toga što smo
nostalgični, već su sećanja prostor u kome najbolje uspevamo da osmotrimo svoje živote. Tako
je i nikako.
U ovom rukopisu, Vlahović je uspeo u potpunosti da izloži slike sećanja koje žive s njim i u
njemu. Sliku naše skorašnje prošlosti života i lepog druženja, posebno onog prid dućanom, gde
se ljudske radosti podeljene ljudskim mukama neprestano dovagavaju, jer je život, ali i sve je
muka od života. Muka jer, biće da je tako i od pamtiveka, uz radosti našeg života stalno se
nadvija i senka sveta u kome je život ugrožen sa svih strana: od mraka iz sebe i muke oko sebe,
od neizbežne ljudske zlobe i šugavih vremena, od čiste ali i nečiste sile. Te slike lepih druženja,
posebno na selu, vrtoglavo se gube iz naše sadašnjosti, ali one iz skorašnje prošlosti Vlahović je
sveuspešno pridodao kao čistu i nezaboravnu realnost velikom svetu književnosti za vekivekov.
Kratke Vlahovićeve priče su gotovo uvek u iščekivanju nečeg mudrog i poučnog, i u većini njih
tog mudrog i poučnog ima na pretek, kao da su to mudrosti iz knjiga kakvih filozofa, štono kažu.
Tako će Duka, harmonikaš, tek priču da završi, onako, važno: Mi smo se kao ljudi odrodili.
Nema se ovim rečima ni šta dodati, a ni šta oduzeti. I onog što pripada šaljivom, tako će se priča
o stalnoj glavobolji Seke Bibilove, po pravilu u letnjem periodu kada poslova najviše ima,
završiti ovako: Naravno, što je dalje bilo, ja ne bih govorio, ali smo sutra videli Seku kako sa
povezom preko jednog oka trčkara za Živom po dvorištu. Vlahović svaku malu pripovest počinje
nepogrešivom pripovedačkom intonacijom, ta važna prva rečenica u njegovoj priči – zapisu
odmah široko otvara vrata uzbudljivom pripovedačkom prostoru. Primetio sam da često, u
afektu, ruka kad udara i jezik kad se otme od pameti – nemaju meru i kantar da odmere po kome
i kako biju. („Uvek imaj kantar u pamet“) Neverovatnom brzinom, Vlahović bogati sadržaj priče
i uspostavlja viši stepen pripovedačke uverljivosti. Gotovo svaka priča ima veoma bogatu
kreativnu faktografiju i razvijenu fabularnu motivaciju. Priče su zgusnute čime se objašnjavaju
njihove kratkoće i vaistinska životna lapidarnost. Za Vlahovića, što se da zaključiti i po ostalim
njegovim mnogobrojnim objavljenim proznim knjigama, jedini istinski predmet dobre proze je
čovekova sudbina. Otuda je njegov pregledan i sažet stil toliko direktan i izričit da to, verujemo
da je tako, jednostavno čitaoca oduševljava. A o čemu sve nema pripovedanja: o košavi kada
tuče, o gladi, o ženskoj pijaci, o nedeljnom ručku, o suboti – danu za mrtve, o osvajanju sveta, o
vešalima, golgoti, o običnom i svakodnevnom umiranju, o genijima, reckama, o krečenju, o
oranju, letnjim mirisima, ali i o tapkanju na mobilnom, izbegličkoj sahrani, o čvorcima, moći
prirode, žirantu... Najsnažniji utisak od svih priča i „pričica“ ostavljaju: „Prvi susret s ocem na
oranju“, „Uvek imaj kantar u pamet“, „O vešalima“, „Bog dao, Bog uzeo“. „Izbeglička sahrana“
(priča koja prosto boli), „Duka harmonikaš“, „Da da Bog da krmača ozdravi“, „Kad Košava
tuče“ koja takođe otpočinje onom važnom prvom rečenicom što široko otvara vrata zapisu koji je
prati: I uvek kad naglo zahladni, kad krene kiša nošena hladnom košavom koja duva i tuče sa
svih strana želeći da ljude, rastinje i stoku potčini svojim ćudljivim talasima, po ruralnom
Banatu ulice kao da zamru. Svi se sklanjaju i sve se sklanja, kažu, duva kosti da pokida.
Vlahović je majstor pisanja bez suvišnih reči, pravi primer fokusa na suštinu, bitnu informaciju
koju pažljiv i radoznao čitalac rado pridodaje i svom prisećanju jer mnogi od nas i sami jesu
učestvovali u druženjima prid dućanom. Kako čitanje počinje da odmiče, čitalac knjige će priče
u svom rukopisu prihvatiti kako jedino i može. Kao rukopis sastavljen od niske eksplikativnih
slika uspelih po svojoj efektivnoj obremenjenosti i po preplitanju svega onoga na šta nas
pripovedač upućuje a to jeste zaseban svet koji postoji samo prid dućanom.
Jednu od najkraćih priča (pričica) u zbirci (ima ih 82), „Čvorci“, Vlahović završava rečenicom:
Čvorci su stvarnost od koje je teško pobeći. Zar ta stvarnost nijr slična stvarnosti sećanja? I nije li
i to jedan od razloga što sećanja jeste najteže breme koje nosimo? Najteže.
Transkripcija: Nina Nikolin, 16.02.2026.
