Нови роман Радована Влаховића, први део
Триптиха о новозенитистима, једнако је у потрази и за јунаком и за сижеом.
Настајао на авангардној традицији, покренут неоавангардним књижевним импулсом,
дуго чекајући да се истутње постмодернистички литерарни експерименти, овај
роман жели да захвати пет деценија личних и глобалних промена. Кад каже да је
његов јунак нестао, али да засигурно није умро, то ће бити метафора изгубљеног,
а још увек живог људског бића.
„Вечерас ми стиже вест да је мој јунак,
из приче коју још нисам написао, нестао, писао је једне ноћи Радован Влаховић
на своме блогу, а претходно му је стигло приликом поподневног одмора у сан
писмо од Жигосаног. Немогуће, помислим у себи, и кренем да га тражим...
—
Па, можда је твој јунак у болници или је
умро. Ту се пресечем и наљутим на господина, и онако му јуначки одбрусим:
—
Господине, јунаци никада не умиру — и
кренем да тражим даље.”
Велика
литерарна достигнућа нису остварена захваљујући фабули, него управо захваљујући
јунаку/јунацима и сижеу, распореду, односно уметничком приказивању догађаја.
Разлика није само у ефекту који се оставља на читаоца сижејним распоредом,
него, још више, разлика је у томе што сама фабула, односно низање догађаја од
почетка до краја збивања најчешће није у стању да открије дубље слојеве приче,
догађаја и јунака. Велики временски оквир, хипертрофија објекта, велики ломови
у глобалној историји и малим/великим судбинама, прети да уништи јунака и причу.
Њега нема нигде. Ни на оним местима на којима су га до сада налазили. А сигурни
смо да није умро. Одабир поетике, у потрази за јунаком, биће тако одабир
животног пута.
Кренимо
од почетка. Где су у духовном и поетичком смислу били позоционирани
новозенитисти? У самом роману налазимо одговор на то питање:
„Неоавангардисти
су нас подјебавали, додуше као и све остале. Они су били и остали нихилисти и
левичари. Традиционалисти су били уздржани и надувени, као бајаги били су
посвећени новим узвишеним естетикама, а у ствари су се дебело фолирали.
Националисти су нас хтели узети под своје, али им нисмо били довољно десно.
Хришћани су се плашили нашег слободоумља. Рокери су били у повоју и одвећ
романтични, као и сви остали крајем шездесетих. Комунисти су нас се клонили као
од куге. Урбани су нас видели као нове варваре, а сељаци су се правили као да
не постојимо.”
Да ли ће прецизна одређеност у
односу на друге значити и прецизну одређеност спрам самога себе? На основу ове
прецизно одређене позиције спрам других утврдићемо да новозенитисти нису били
нихилисти и левичари. Нису били традиционалистички ригидни. Иако нису били
левичари, нису се могли сматрати довољно десничарима. Били су хришћани, али
слободоумни. Бунтовни, али не и романтично бунтовни као рокери. Стајали су
насупрот комунистима, а подједнако далеко и од урбаних и руралних. Конформизам
урбаних плашио се нових варвара, а потиснути живот села плашио се превртања и
револуционарних мисли.
За шта су били? Хтели су да „покрену
масе, да узвисе и обоже човека, да га науче да мисли и орадошћује својим
делањем друге људе”.
Дакле, са једне стране налазила се
потреба за радошћу („Стварајте и радујте се. Живот има смисла ако има радости
стварања. Посао има смисла ако има радости. Секс је најдивнија ствар ако има
радости. И у смрти има радости. Радујте се, јер сте ваш мали живот испунили
собом. Ви сте уметници живљења.”), орадошћењем живота, а са друге стране,
постојао је велики страх од „обичног живота” („Дуго времена је за себе сматрао
да заслужује бољу, значајнију и вреднију судбину. За себе је желео нешто
изузетно, нешто несвакидашње и посебно. Тим пре што је знао да је живот
непоновљив.”).
Јасна је потреба за радошћу.
Комунистичка милитантна ригидност и каснији надмени аутизам производили су
потребу за радошћу стварања. Међутим, одакле страх од обичног живота? Шта је то
обични живот? Рецимо, Манови јунаци, Крегер и Касторп пре свих, жудели су за сластима обичности. Да ли је жудња за
бољом, значајнијом и вреднијом судбином нешто што треба осудити? Каква је то
„вреднија судбина“? Да ли је то судбина са почастима? И да ли је та жудња,
заправо, резервисана само за плебејце, децу неповлашћених патриција? Ипак није
тако једноставно, будући да је било много деце патриција која су се побунила
против очева („Побуни се против тате бирократе” – Бранимир Штулић, „Отац мог
оца”).
У том страху од обичног живота, многи
ће, баш као „филозоф и идеолог новозенитиста“, завршити као трговци и
бизнисмени („ко би рекао да ће после четрдесет година након завере, он, филозоф
и идеолог новеозенитиста, завршити као трговац и бизнисмен. За њега је
литература постала прошлост. Уметност му
је била смешна и наивна игра. Оно што је одувек желео била је моћ, а новац му
је то омогућио...”).
Влаховић фрагментарношћу покушава да
надигра велике масе времена и да из различитих перспектива сагледа
новозенитистичку борбу за лепотом. Ту излузију која је стварнија од живота. Од
обичног живота. Али које има једино у животу, обичном, једноставном. Зато ће
повратак блудног сина бити дочекан песмом и игром. Онај син који остаје код куће
никада неће осетити такву очеву љубав.
„Били су уметничка група, а мислили су
да су борбена трупа што мења свет лепотом, и доноси радост. У ствари, само су
измишљени ликови у прошлом времену, у једном роману и глави једног писца, који
је престао да их се сећа, па сад бележи њихове лажне биографије, тек да покаже
да није одустао, да се није предао, да још увек негује, као бајаги, то свето
лудило којим је самог себе задојио још у младости.”
