Nikada i niko u istoriji književnosti mu nije pridavao gotovo nikakvu važnost. Ono je gledano kao nešto sa strane i nešto što ne utiče ni na kakve tokove u književnosti. Kritičari od renomea, pisci od imena, teoretičari sa zvučnim titulama uglavnom su obilazili ovu pojavu kako u našem životu, a tako i u književnosti.
Nema tačke na kugli zemaljskoj koja nije nekome zavičaj. Nema zavičaja bez zavičajnih pesnika i zavičajne književnosti. I to postoji od kad je sveta i veka. U zavisnosti od kraja u kome se javljaju, zavičajni pisci o tome i pevaju. Oni su jednim delom naslonjeni na tradiciju naroda i kraja kome pripadaju, a drugim delom na književnost i poetike koje se uklapaju u njihov zavičajni način mišljenja i pevanja. Baviti se književnošću nije zabranjeno, a takođe i objavljivanjem knjiga. Kad je u pitanju odnos prema zavičajnim piscima i književnosti koju oni stvaraju i objavljavljuju, on se kretao od potpunog ignorisanja i nipodaštavanja, od okretanja glave na drugu stranu oficijelene književnosti, pa do javnog iskazivanja poruge i prezira prema istim. Da bismo se bavili književnošću i nije važno da svi imamo akademske titule. Da bismo se bavili kjiževnošću, dovoljno je da smo rođeni i da jezik koji nas okružuje, zajedno sa jezikom koji nosimo negde u sebi, želimo da uvežemo u određenu formu i iskažemo ga kao pesmu. Nekada to zapišemo, nekada samo izgovorimo. Književnosti bez jezika nema, a takođe, nema ni poezije, pa ni zavičajne poezije. Dakle, zavičajna kniževnost je ona koja se stvara unutar jedne mikro celine - sokak, selo, kvart, grad, okrug, regija itd. Ona ima svoje do sada neproučene i nedovoljno istražene kako leksičke, tako semantičke, tako motivske i idejne zakonitonsti. Zavičana književnost retko podleže aktuelnim književnim trendovima, ali se zato vrlo često uklapa, ili to pokušava, i uključuje se u neki od tradicijskih književnih tokova. Zavičajno pesništvo je nastalo kao izraz i potreba pojedinaca da se kroz književnu i poetsku formu iskaže. Ono je izraz naroda koji je propevao. Ono ima veze i sa našom narodnom poezijom koja je iz istih pobuda i nastasla. Zavičajno pesništvo se jednim delom uglavnom i oslanja na narodnu poeziju. U nekom ranijem vremenu ono se nije zapisivalo već je prenošeno sa kolena na koleno i pamtilo se, i prepričavalo, i opričavalo. Samo one pesme i ona dela koja su selekcijom sa kolena na koleno ostala, stigla su kao usmena književnost da budu zapisana i da dosegnu i do danšnjih dana. U modernom vremenu narodni autori, ili pak zavičajni pisci, su pismeni i oni dela zapisuju, a sa razvojem štamparstva i izdavaštva i objavljuju.
Stoji sledeće pitanje: da li nam treba zavičajna narodna književnost uknjižena i objavljena u svojim posebnim edicijama? Svakako da treba, jer zavičajna književnost je narodna književnost u modernom vremenu, a zamislimo istoriju svetske književnosti ako bismo joj oduzeli narodnu književnost. Mi u Banatskom kulturnom centru u jednoj posebnoj ediciji želimo da afirmišemo zavičajne pisce i zavičajnu književnot. Mi njihovim ostvarenjima prilazimo sa pažnjom i uvažavanjem, shvatajući da je svako delo izraz pojedinčeve žudnje za radošću beskonačnog, i da ako gledamo kroz tu vizuru sve druge negativne kritike gube smisao.
