Poštvani Radovane, prošlog septembra sam ti u tvojoj kući obećao da ću ti javiti o svojoj impresiji tvog tvog Kulturnog centra, posebno "Bele sale".
Kada sam joj prilazio ravnim dvorištem sa neutralnim neomalterisanim blokom, kubusom, zgrade s desne strane i frontalnom zgradom ispred, već sam osetio neku veličinu koja me je neodoljivo podsetila na zaravan glavnog trga u mestu Hvar, sa crkvom frontalno napred i dužnom zgradom desno, bivšim spremištem za zimovanje plovila a potom pretvorenom u pozorište. Sama sala je bila impreisivna. Bele plastične, jefitine stolice, uredno poređane a okolo, ne prenatrpano, u pravilnom nizu, fotografije porodice, starije date i u sepiji boje čaja i zatim uramljeni dokumenti o velikom stradanju porodice, - konfiskaciji i oduzimanju imovine, sa spiskovima, pedantnim, sa oznakom i broja viljušaka koje su oduzete. (Dozvoli mi digresiju, - kao pravnik i Vojvođanin, zadivljujuće je to što se ova otimačina vršila strogo po proceduri i pravnom formalizmu što je ipak bilo moguće samo ovde u Voijvodiniu, a što sam doživeo i uverio se i iskustvom u svojoj porodici)
"Bela sala" Banatskog kulturnog centra sa tom uzvišenom skromnošću, redom i čistoćom deluje kao mesto duha i njegovo svetilište. Svojevremo sam živeo od 1952 do 1955 u Novom Kneževcu gde smo imali rođake od kojih su neki (paori) bili subotari i ja sam odlazio ponekad u njihovu "Skupštinu". Bila je svetilište koje odisalo asketizmom i redom. Koja suprotnost od sjaja zvanične crkve. Pored Hvara, to je moje drugo poređenje i moj doživljaj tvoje "Bele sale".
