Ванбрачна ћерка регента Александра...
Регент Александар Карађорђевић (1888-1934) из Првог светског рата је изашао као тридесетогодишњак. Био је „стари момак“ и једна од озбиљних тема, државних и политичких, у новоствореној Краљевини СХС била је и његова женидба. Симпатизери династије и плаћени пропагандисти правдали су то што се не жени чињеницом да Србија још оплакује своје мртве из рата, док су они мање наклоњени власти тврдили да Александар чека да му отац, краљ Петар, умре, па да се ожени као краљ, бољом приликом.
Непријатељи су ширили и приче о његовој „мушкој неспособности“. Наиме, ош као младић, Александар је боловао од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Операција је успешно обављена у Скадру. Кажу да је Никола Пашић највише бринуо због те бољке, која је директно претила да прекине династију.
Истини за вољу, престолонаследник није показивао много интересовања за жене. Тако је Ужичанин Панта Драшкић, генерал и вишегодишњи Александров ађутант, поуздани сведок његових најинтимнијих осећања, у својим мемоарима записао да се на почетку Првог светског рата, кад је команда била измештена у Крагујевац, регенту допадала нека Бранкица Милошевић из тог града. Међутим, њихов однос, по Драшковићевим записима, остајао је на „љубазним поздравима“. Цели Крагујевац је гласно причао да је Бранкица Александрова метреса, али је Драшкић категоричан: „Александар током целог Првог рата није ни опипао женско чељаде!“
Не чуди онда што је после рата провера сексуалних способности будућег краља била државни пројект од највишег значаја. Александру су довођене даме „да се опроба и покаже“, и то странкиње, јер су се по исплати враћале у своје земље, па је опасност од индискреције била мала.
Десило се, међутим, да се, после једне такве пробе с лекарком из Француске, последњег дана децембра 1920, у једној од одаја америчког конзулата у Београду, родила здрава девојчица. Добила је име Јелена.
Средином деведесетих година, Александров син Томислав, испричаће новинарима у Тополи романтичнију верзију приче о томе како је стекао полусестру:
„Мој отац и Јеленина мајка, Шарлот Котијар, упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање, и због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Најпре је упознала кнеза Павла, а онда јој је он представио мог оца. Наводно је то била љубав на први поглед, али државничке обавезе мог оца, тада престолонаследника, и ратне слутње раздвојиле су двоје младих. Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији међународног Црвеног крста. Нови сусрет поново је распламсао притајена осећања... Да имам сестру по оцу, сазнао сам за време Другог светског рата. За то женско дете знала је и моја мајка. Она је за то сазнала од оца, али нама ништа није говорила. Уопште, о томе се међу нама није говорило. То је знала само неколицина очевих најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он је неке детаље те животне епизоде краља Александра испричао мом старијем брату Петру.“
Краљ Александар се оженио 1922. румунском принцезом Маријом, али је џентлменски бринуо о Јелени и њеној мајци све до трагичног краја у Марсељу 1934. године. Према неким изворима, намеравао је да после званичног дела посете обиђе и ћерку, али је убијен. Након Александрове смрти, бригу о Шарлот и Јелени преузео је принц Павле. И краљица Марија, која је знала за предбрачну авантуру свог супруга, Јелени је редовно слала рођенданске поклоне, све до 1940. године, кад је Немачка окупирала Француску.
Александрова ванбрачна ћерка Јелена током рата је одржавала контакте са Петром II Карађорђевићем, а средином шездесетих година прошлог века срела се први пут и са другим својим полубратом, Томиславом Карађорђевићем. Од тада су се повремено сретали, била је неколико седмица његов гост у Енглеској и званица на свадби његове ћерке. Јелена, удата Јуженидис, била је супруга грчког министра иностраних послова. Умрла је 1998. у Атини.
