Postoje ljudi sa kojima se znam od kada pamtim za sebe,i svet oko sebe a da tek gotovo pola veka docnije vidim da se ne poznajemo,da malo znamo jedan o drugom i da je nakon toliko godina naša komukacija bila površna, da su se naši razgovori dešavali uglavnom na nivou opšteg, a da kad se dobro zagledamo jedno u drugog vidimo da smo miljama daleko. To i nije pitanje da se ne vidimo, da se ne sretnemo, to i nije pitanje da ne umemo da se prepoznamao ali u našoj komunikaciji uvek spoljašnje postaje naše obeležje i ono označava prijateljstvo koje uglavnom srdačno, uljudno i interesno, svakodnevno i ispleteno u sitnicama koje naizgled život znače a bez kojih se ustvari i može.A onda u jednom trenutku vidimo da naši prijatelji su samo spoljašnji svet koji nas mnogo ne dotiče kako u našim emocijama tako i u našim dubinskim planovima i željama da su oni važni zato što nam je življenje u datoj sredini nametnulo da budemo naizgled bliski i upućeni jedni na druge.Da znamo i kako smo jedni i drugi živeli godinama i ko su nam roditelji i ko su nam dede i babe i ko su nam rođaci, da pamtimo događaje iz naših života i iz života porodica i sve do toga da znamo gde su nam grobovi predaka i tako to.Mnogo toga jedni o drugima znamo, ali se ne poznajemo, kakva bolna istina.
