Кад ти суза озари дан
видиш био је сан
готово свим знан
ипак мало стран
за оног што сам
пут штакора крене
да изглође жене
вајане од мисаоне
пене оних што би своје
просипали семе
куд кроче њене вијугаве
вене
да зна куда баса разметљиви
даса
што после састанка виче
из свег гласа
у ватру је пала
и сва ми се дала
бећуруша мала
кажеш да је лака и да твоја
свака
узаврела реч макар била
варка
као штакар рије по њеној
утроби
плени је и роби твоја мушкост
права
а кад празна глава отпочне да
сриче
да је суза озарила лице
био је то сан годинама ткан
сада мало стран јер остаде
сам
Август / септембар '78.
