Барбарогеније
Моја нова песма је бесна муња матере сунца
Сав обруч земље је горући екватор
Хед откуда ви зраци побуне марсове
Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске
Та чија се то мржња укочила под мојим погледом
Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета
Ма да поносан љубим једну једину жену
Авај
Само сам нов земаљски човек старог невремена
Лако је вама лака марсова телеса
Ви можете падати и ломити крила колико вам драго
Ви можете у слободи да се уздигнете
Ја
Ја несмем ни да поклекнем
А камо ли пасти на овој планети
Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем
Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента
Зверски ухваћен у лисичине истока и запада
Јаој
О ви марсове бедевије и сулуди фантоми
И ви ждралови раскринкане европске венере
Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље
Ви ни не слутите проклете туске меридијане
Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв
Нека — на многаја лета : ваша мржња и моја љубав
Наша је застава данас небо
Моја је отаџбина од вајкада земља
И још ће мо се вијугати на боговским вешалима
Аман
Али нове болове осветиће барбарогеније.
