Нови роман Радована Влаховића представља особен и жанровски изазован
прозни рукопис који се развија у духу ауторовог дугогодишњег интересовања за
(ново)зенитизам, авангардну традицију и барбарогенијску енергију балканског
простора. Уместо линеарне фабуле и класично организованог приповедања, Влаховић
пред читаоца износи фрагментарну и хибридну структуру састављену од кратких
прича, дневничких бележака, анегдота, лирских записа и фантастичних пасажа,
стварајући својеврсни калеидоскоп гласова, мотива и идеја. Управо у тој формалној
распршености лежи основна поетика романа: свет није могуће обухватити једним
гласом нити једном истином, већ само мноштвом перспектива које се непрестано
укрштају.
Кроз читав роман смењује се богата галерија ликова ‒ чаробњак, Риђобради,
Медени, Швепс, Вита, Шимика, Лена и многи други ‒ који функционишу мање као
психолошки заокружени јунаци, а више као симболичке фигуре једног унутрашњег,
уметничког и митског универзума. Њихове судбине, дијалози и исповести обликују
жанровски мозаик у којем се хумор, фантастично, гротескно и аутопоетичко
непрестано преплићу. Влаховићев приповедачки глас притом остаје несвакидашњи: он
час делује као усмени казивач, час као авангардни манифестант, а час као
интроспективни дневничар који властиту егзистенцију претвара у књижевни
материјал. Аутобиографске деонице додатно продубљују ово дело. Аутор говори о
сопственом трновитом животном путу, о „чобанском“, сировом и примитивном
искуству живота у природи, које се парадоксално спаја са високом уметничком
самосвешћу и сусретима са другим писцима и значајним личностима своје младости.
Управо из тог споја дивљине и културе настаје специфична поетика романа, а хумор,
некад суптилан, а понегде и сатирично обојен, спречава текст да склизне у искушење
патетичности или у идеолошку озбиљност; напротив, он омогућава сталну иронијску
дистанцу према свету, уметности и самом приповедачу.
Посебну вредност романа чине аутопоетички искази о природи песништва,
уметности и стварања. Писање се овде не приказује као рационално организован чин,
већ као превртљив и неухватљив процес ослобађања подсвесних и ирационалних
слика, који и сâм аутор транспарентно примењује у тексту који настаје. Та потрага за
исконском, чистом уметношћу враћеној на прапочетке фундирана је у пажњи
посвећеној сваком звуку, речи, слици, који ће читаоцу послужити као извор радости и
као алтернатива и бег од туробне, деструктивне модерне свакодневице. У том смислу,
роман наставља зенитистичку тежњу ка рушењу устаљених естетских норми и
ослобађању стваралачке енергије. Фантазмагорични и хумористично осенчени сусрети
са историјским и књижевним личностима ‒ Љубомиром Мицићем, Михизом, Џојсом,
Маркесом или Кишом ‒ додатно бришу границе између стварног и имагинарног,
историје и фикције. Ти пасажи не функционишу као интертекстуална игра, већ као
покушај да се домаћа књижевна традиција укључи у шири, универзални дијалог
уметности и (оправдано) прикаже као равноправна светским тенденцијама – чак и по
цену упоређивања Маркесових бркова са брковима Рајка Петрова Нога!
Роман је снажно обележен и локалним, банатским идентитетом. Банат се не
појављује само као географски простор, већ као својеврсно митско место натопљено
посебном историјском и духовном енергијом. Влаховићева увереност у идеју да су
Банаћани предодређени за велики, значајан уметнички подухват и за специфичан
облик духовне побуне, непосредно је повезана са зенитистичким концептом
барбарогенија. У том контексту посебно су занимљиви интерполирани религијски
пасажи о Светом Сави и такозваним Саванима, тајанственим чуварима светосавља,
скривеним међу људима, за које не зна ни званична црквена ни политичка историја.
Ови готово апокрифни сегменти уносе у роман мистичку димензију и стварају утисак
алтернативне националне митологије и историје. Влаховићев роман стога није лако
сврстати ни у један постојећи модел савремене српске прозе. То је романсирана игра,
авангардни експеримент и поетски манифест истовремено ‒ дело које читаоца не води
кроз стабилну причу, већ кроз унутрашњи лавиринт уметничке имагинације и
културног памћења.
Катарина Пантовић
