Čovek često ne sme pokazati svoju superiornost i svoju snagu prijateljima.
Pogotovo onima koji su mu najbliži, jer time ih dovodi u jedno stanje zavisti. A
niko ne voli da vidi nekog kog je godinama gledao ispod sebe kako napreduje,
kako jača i kako postaje bolji od njega. Mnogima to smeta i ne mogu da prihvate
veličinu i ne mogu da se raduju uspehu tuđem. Zato što oni gledaju samo sebe i
misle ukoliko neko drugi je nešto uspeo, da onda oni neće. I tako to... Zaista je to
tako, ali ja nikad nisam imao problem sa dobrim rezultatima mojih prijatelja. Bilo
mi je drago da uspevaju, bilo mi je drago da imaju, zahvalio sam Bogu kada su se
pojavila prva izabrana dela Selimira Radulovića i rekao sam, Bože, fala ti, evo
krenulo je, pa kad ima Selimir, daće Bog da jednog dana imam i ja. I to mi nije
smetalo, mnogi su u tome videli nešto loše i nešto što njegova poezija ne zaslužuje,
a u stvari svako ima prava da sabere svoje pesme i da izabere svoje pesme i da ih
štampa ako obezbedi sredstva kako hoće. Ako neko ima rukopis i ako neko misli
da je napisao roman, on treba da ga štampa. Ako može da obezbedi podršku,
državnu može, ako ne može onda neka on sam investira. Međutim, ljudi su u
komunizmu naučili da država investira u njihove knjige. Da su oni na državnim
jaslama i na državnom trošku i veruju da to njima pripada. S punim pravom, jer oni
su završili fakultete... Oni su diskutovali po svojim grupama na plenumima, na
skupovima, oni su bili aktivni, oni su sačinjavali ono što se zove književni život,
oni su objavljivali u periodici, oni su govorili o onima koji su pisali i govorili u
periodici, oni su bili urednici periodika i gradirali su sve to i spremali da u
vremenima budućim to bude nešto što će svi hteti da vide i da čitaju. Šteta... Šteta,
šteta... Vidim da mnogo toga nije dobro, ali šta da kažem? Tako je kako je. Jednom
mi je neko rekao, samo slobodan čovek ne oseća zavist, on rado prihvata veličinu i
raduje se da ona može postojati.
