Lagano se spušta veče. Dud je prerodio ove godine i mnogo zelenih dudinja je na njemu, mada još nisu krenuli čvorci da dolaze, da ga napadaju, da se bore za njega. Mnogo duda otpada dole. Ja neću sakupljati plodove i nemam tu želju da pečem rakiju od duda. Zanimljivo je da, za ovih blizu četrdeset godina, koliko je taj dud prisutan u mom dvorištu od kad je izrastao, svake godine ga kratimo i krešemo, on sve više buja i sve se više razvija i postaje sve jači i jači svakim danom. Kapija mi je otvorena i sa ulice vidim prolaze drumom automobili, a upravo su jedan mačak i jedna mačka došli ovde ispod mog auta, nešto mjauču. Nisam siguran da li se pare, ljubavišu ili šta rade. Silvija je u BKC – u, spema neke knjige i danas mi je rekla da se povremeno oseća loše. Ja joj verujem, zato što je prenapregnuta oko svih poslova. Međutim, ja se nadam evo, intenzivirali smo tu neku moju, moj rad na iscelenju, tako da ću ja moći da preuzmem deo poslova kad bude da se malo zacelim i da se malo uvatim prega, tako da je mogu osloboditi. Bar onog što mene i kad mene treba da pazi. Ja verujem da će to biti uskoro i hoću da verujem i čudo i čuda će se i desiti kaže, ko veruje u čuda, njemu se čuda i dešavaju, ja hoću da verujem da će mi Gospod dati čudo da se oslobodim ove boljke na jedan drugačiji način, jer, evo ono što mi sada preporučuju lekari je malo drugačija terapija, pa verujem da će biti malo i poboljšanja. Inače, prethodnih godina sam koristio različite pumpice i sad kad se setim, kad vidim koje su to pumpice bile, vidim da sam mnoge i zaboravio, a jedno vreme sam ih u početku čak i sakupljao, al` to je bilo tamo negde pre desetak godina. Danas, kad sam otišao u Novi Bečej kod doktorke na preporuku doktora iz Kragujevca, kod doktorke koja dolazi iz Kamenice, on joj je već rekao i da sam pisac i da sam vrlo interesantan čovek i tako, a i rekao joj je da sam mu dao knjige neke, kaže ona, kad sam je upoznao i malo smo popričali oko bolesti, rekla mi je da moram da idem u Kamenicu, kaže jedva čeka da dođem u Kamenicu, pa da pričamo. Reko, dobro, raduje me. Eto, to je to. To je način na koji doktorka ume da kupi pacijenta, pa čak i da je on pisac. Kaže, pričitao je doktor, kaže da piše poznati srpski umetnik i kulturni javni radnik. Kaže za mene. O, Bože, pa dobro sad. Tako je, kako je, šta da radimo? Niko nikad i ne može da predvidi kad će koje književno delo da osvoji koju čitalačku publiku i kad će da se pojavi i da sa neke margine iskoči u pravi plan. Mi to ne znamo. Čitaoci su ti koji će odlučiti, koji će kazati kad će šta da izađe, kad će se šta čitati i kad će šta biti praćeno. Teško da ja mogu sad bilo kome ovde iz moje najbliže okoline govoriti nešto o ozbiljnijim ovim novozenitističkim knjigama. Razloga za to je mnogo. Prvo, moje komšije i susedi nisu spremni da to vide, a pogotovu nisu spremni da to čuju iz mojih usta, jer ne osećaju da su moja usta dovoljno gospodska kako bi govorila tako uzvišene reči. Za njih se najuzvišenije reči izgovaraju u gospodskom odelu i sa, naravno, dobrom šminkom i sve ostalo. Čudne su to stvari, čudne su to stvari, da... Ja, u stvari, ne želim da koristim manir. Građanski manir koji je bio ideal za pamet, za gospodstvo, za... Zlato, srebrnina, kangar odela i tako... Nisam za cipele od teleće kože, nisam opterećen... Jednostavno, meni je dovoljno bilo da postoji odeća, obuća i da su one udobne, da postoji kultura, umetnost i literatura. Da postoji stvaralaštvo koje nije uobičajeno i koje nije svakidašnje. Šteta što ljudi u sredini u kojoj živim tako malo znaju o umetnosti. Čudne su to stvari. Danas mi je u ambulanti u Novom Bečeju, u Domu zdravlja prišao Čeh Zoltan. Zolika inače svira, gitarista je i rekao mi je da je prišao, da je mnogo tog naučio u Vatrogasnom duvačkom orkestru, da je tamo razvio pluća, da mu je supruga bolesna, da boluje od pluća, isto kao i ja, govorio mi je o tome kako se sreće sa bendom svojim iz Starog Bečeja koji je nekada bio jedan od najboljih ovde kod nas, zove se Sigme. Zaista su bili sjajni muzičari, a isto tako mi je govorio i o grupi Omega koja je svirala u Novom Bečeju, gde sam ja gledao kao mali zadivljeno u to kako sviraju. Moja omiljena pesma koju su pevali i koju je Dani pevao je Melancholic man. Znači, kako da kažem, melanholični čovek, to je sjajna pesma bila. Šta da kažem? Zolika je, naravno, malo tu pričao mi kako pravi neke emisije za televiziju iz Hamburga, pa reko, to je super, koja radi sa Mađarima iz celog sveta. I to je super, rekao sam mu, a on ima neki studio gde snima ljude koji sviraju, što mislim da je sve okej. Rekao sam mu da ću mu dati pesme neke na mađarskom jeziku moje, pa može da ih čita tamo. Šteta, šteta... Naravno, spominjao mi je i kako i na koji način je grupa Pir pala od udarca Zeke i kako se čak i Bata sklonio zbog Zeke i tako... Mnogo toga mi je ispričao za kratko vreme. Ja, naprotiv, stvari vidim drugačije. Vidim da grupa Pir je nastavila da radi i da Čeda nosi priču i da sve to ide nekim svojim tokom. Tako da mislim da je to skroz okej.
