Ne možeš se ti na mene toliko ljutiti, koliko ja mogu biti uporan kod Boga da ga umolim da mi ti oprostiš. Ne možeš me naljutiti, kolko ja od Gospoda mogu umoliti tvoje oproštenje, ili pak tvoj oproštaj. Svašta se dešava u odnosima bliskih ljudi. Često dvosmislena poruka učini da sve bude ozbiljnije i drugačije u odnosu na ono kako smo mislili kad smo se šalili. Šale krive smisao. Smisao daje ozbiljnost, a ozbiljnost ponekad postaje teret sa kojim ne možemo da se nosimo. Šta reći? Razmišljam o Savanima. O tome kome sam ga dao na čitanje i ko mi je vratio sa čitanja i rekao par reči o romanu. Niko ništa veliko, osim moje žene. Živo me interesuje da dobijem taj povratni feedback. Da dobijem tu povratnu informaciju. Niko kao moj Sever. Sever je razgovarao o romanu. Sever i Iskra su moji ozbiljni čitaoci. Bože, zar je moguće da me izjeda to? Oko Savana. Moja žena je čitala u dahu. Roman... Dakle, imam razumevanja u porodici. Bitno je kad Nina kuca da budu krupnija slova, ali meni je važno da mogu da neke rečenice pretvorim u maksime. Da od njih napravim da budu aforistične, da budu filozofične, da budu mudrohumorne, a uzasve čitljive. Ovo upražnjavam svakodnevno. Sa diktatom. Pravim inverzije reči, menjam ih, menjam ih na različitim pozicijama kao šahovske figure. Rečima pravim obrte. Počeću da ih kujem, da pravim kovanice. Nekad sam ja to radio – pravio kovanice i pisao. Šteta. Velika šteta od svega! I sa svim... A često pomislim da sam odbačen, a onda vidim koliko me ljudi prate. Da... Vidim koliko me ljudi prate. Oni su očigledno očekivali da ću završiti i da ću baciti kašiku, ali evo, ne da Boga na me. Pa da...
