Nešto se prekinulo... Nastaviću... Nešto smo kao požurili da idemo što pre za Kragujevac, kao u razgovorima našim, da kao, dok se ne desi da bude pretoplo, međutim ono juče, merimo, ovaj dečko što je vozio i ja, 34 stepena. Tako da, nije to ni malo. Uglavnom, imam dosta novih saznanja oko tog kad bude ću ti govoriti jednom drugom prilikom. Mislim da ne treba paničiti kad je u pitanju Ivan, treba samo spustiti loptu i malo oladiti. On je sada u naponu snage, pa želi da stvara, želi da iskaže i u svakom slučaju mu je važno nastupa i ne samo to, nego da oprihoduje na neki način te rezultate i te uspehe koje je imao na festivalima. U svakom slučaju, on ima svoju publiku i ima svoje fanove. On i zajedno sa prijateljima i to je jedan deo. Međutim, drugi deo kaže da treba se tu malo i zaustaviti, ako već stvari zaškripe, malo se zaustaviti i malo spustiti loptu, pa otići na pregled, malo poslušati lekare, a isto tako i malo smanjiti hladno piće i pogotovu cigarete. One su opasne i one su zaista demonska stvar koja nas osvoji i zagospodari nama tako da često nismo u stanju da kontrolišemo sebe pod kolkom smo vlašću demona. To jest tog đavola iz duvana koji nas drži pod kontrolom. Kontroliše nas i zapoveda nam šta da radimo. Mi kažemo nećemo više, a on nas lupi po ramenu i kaže, oćete, oćete, oćeš, oćeš... Tako da, eto to su neka moja iskustva. Šta reći? Napolju je toplo. Doktor mi je preporučio, u Novi Bečej dolazi jednom nedeljno njegova prijateljica iz pokrajinske bolnice, tako da ću danas popodne ići za Novi Bečej da joj se javim i ona će mi onda napisati tu još neke lekove koje treba da koristim i otpisaće mi neke koje ne treba više da koristim. Moja saznanja o bolesti i o svim ostalim stvarima su vrlo podeljena. Doktori imaju različita mišljenja, a ja imam i jednu potrebu – da zalečim boljku i da učinim da mogu da opstanem. Uglavnom sam nekako tužan poslednjih dana. U petak smo pustili drugi roman iz ove triologije o Savanima u štampu, tako da ćemo videti šta i kako će biti. Treći sam dao da se pišu recenzije, što mislim da su i dve gotove, čekam treću i ide prelom, ide ilustracija i potom u štampu i taj treći da to skinem s` dnevnog reda, pa da mogu da se okrenem na sasvim drugu stranu. Važno mi je da izađem iz tog filma i da se oslobodim te priče o samoubicama koje me proganjaju godinama. Maj mesec je i pre neki dan sam napunio četrdeset godina od kako sam namestio prvi program. Napravio Kulturno dvorište ovde, u Miloševu. Bilo je to `86. godine 24. maja kad sam doveo prvu postavu s Duškom Trifunovićem u Miloševo kod mene u Draginu avliju. Dakle, bio je tu Duško Trifunović, Vujica Rešin Tucić, bila je tu Jagoda iz Zagreba, Dara Sekulić iz Sarajeva, Darinka Jevrić je bila tu iz Prištine, sa Kosova i Metohije. Zaista, bilo je to jedno prelepo veče, ja sam prošle godine planirao da ću, kad sam pravio pola veka od prvog štampanog teksta, planirao da ću da ove godine napravim taj jubilej. Četrdeset godina. Međutim, odustao sam i mislim da je mudrije možda da ne forsiram i da ne pravim veliku priču oko toga. Možda, ako bude tamo kasnije namestim nešto, ali za sada ništa, s obzirom da smo konkurisali za neke projekte i do sada još ništa nije prošlo, tako da smo u čekanju šta i kako će se izdešavati, a ja opet ne bih da talasam i da pravim velike troškove sad u ovom momentu, jer to mi ništa veliko ne donosi. Tako da, jubilej, jubilej, ali ako bude. Dovoljno sam uradio na tome da je Nina povadila sve fotografije i sve programe je skinula sa sajta, tako da je to praktično, od BKC – a, tako da je to praktično dvadeset godina skinuto i s druge strane je sve novinske članke koje smo imali od ranijih dana na jedno mesto je kompletirala, pa ćemo videti kad budemo pravili tu knjigu o BKC – u, videćemo da to na neki način posložimo i da ostavimo da bude kao trajan dokument. Ne mogu reći veliki tiraž, ali dovoljno je samo da zabeležimo i da to ostane uknjiženo. Da ostane materijalizovano. Šta reći? Drago mi je da se čujemo, ti ćeš javiti posle večerašnjeg susreta sa doktorkom, a verujem da ću u vremenu sledećem moći još neke stvari da nove saznam oko svega. Molim te, budi podrška Ivanu, a ne treba da se sekira. Neka malo i zaustavi. Neka spusti malo loptu. Neka, slobodno može sad, ne mora da se otima da nastupa na koncertima, može sad da sedi i da komponuje kući i da piše, ništa ne smeta to. Polako, sve će se otvoriti. Gospod nam obično jedna vrata zatvori, a druga otvori. Tako će i kod njega biti, samo opušteno, tu smo... Neguj i lalaj devojke i biće to sve kako treba. Tu smo. Srdačan pozdrav za tebe i za sve ostale iz porodice. Ćao, ćao.
