A onda je moja kuća počela da liči na ambulantu. Ne zato što sam ja to hteo, niti zato što je neko od mojih ukućana to želeo, već se jednostavno desilo i ambulanta se proširivala iz sobe u sobu, iz sobe u sobu, tako da je sad pokrila sva odelenja i kupatilo. I jedno i kupatilo drugo i kuhinju i sobu jednu i sobu drugu i sobu treću i atrijum. Ambulanta je postala dnevna zapovest mene u, tako da kažem, tridesetim godinama trećeg milenija. Vidim da je to postalo tako. Neka svakodnevica i da namestim pet koraka, pa šesti razmišljam o (smeh) ambulanti... Naravno, da li sam izmerio pritisak, da li sam popio lek za pluća, da li sam popio lek za srce, da li sam iskoristio jednu pumpicu, da li sam iskoristio drugu pumpicu...? Da li sam se prestrojio iz jedne sobe u drugu, da li sam stavio kiseonik, da li sam uključio hlađenje, da li sam uključio grejanje, da li mi je vruće il` mi je vlažno, da li mi smeta, pa ne mogu da čitam, da li mi smeta, pa ne mogu da mislim...? Sve mi se isplelo. Poslednjih šest godina u mojoj kući je ambulanta. Poslednjih šest godina i više u kući mog Arkadije, svi su tu, rodili su se i unučadi, ali Arkadije nije u svojoj kući i kod njega nije ambulanta. Ja sam pristao na taj ponižavajući položaj – da mi u kući bude ambulanta. Pristao sam na ponižavajući položaj da mi u kući bude ambulanta! Pa, dobro... Nije to tolko ni ponižavajuće ako si ostao živ. Nikog nisi povredio, nisi se ni sam uvredio, osim što si pristao na život. Nekad si išao protiv, a onda si pristao na život i ne samo da ga voliš, već i demantuješ sebe! Po stotinu puta demantuješ sebe da se otimaš da živiš. Da, da, da, da... Eto, to je to. Sve je to tako. A, znaš šta? Kaže jedan moj prijatelj koji je bio funkcioner, pa je dobro živeo jedno vreme, kaže, mnogo nam je lepo sve ovo, kaže, šteta što se na kraju ipak mora umreti. Da, na kraju se ipak mora umreti. Šta da radimo? Ali, da to nekako odložimo taj kraj, što dalje da on bude... Što dalje od nas. U sadašnjem stanju. Dakle, u mojoj kući postoje dva merača pritiska, postoje dve klime koje se uključuju da hlade, u mojoj kući su sada dva kompjutera, zapravo jedan lap top i jedan kompjuter i jedan kompjuter koji ne radi, koji stoji, jer u njemu samo imamo podataka. Moja kuća je puna knjiga. Onih knjiga koje su mi bile važne pre četrdeset godina i nekih knjiga koje sam dobio sada i koje sam čitao vezano za dodelu nagrade Dušan Vasiljev. Uopšte ne znam čega sve to ima u kući. Najmanje imam garderobe. Najmanje imam mojih ličnih stvari. Imam tu nekoliko flaša sa vodom, otvorenom. Na jedan sto dve flaše, na jednom jedna, na mom stolu u sobi dve flaše, na stolici jedna, na onom drugom stolu dve flaše neotvorene. Vode kol`ko hoćeš... Kakav sam ja to lik. Koka kola jedna otvorena, mala. Bila je i velika, pa je velika popijena. Nikola je popio. Naravno, tu ima i dosta papira. Nešto mojih knjiga, nešto knjiga drugih ljudi. Tu je, naravno, i nekoliko šolja za kafu. Kafa je popijena, ali je... Evo, sad mi je stigla i nova. Moja soba je zaista stanica. To jest, usputna stanica za moje lekove i za terapije koje su čas jedne, čas druge, čas treće. Da. Soba za terapije. Bolesnička soba, ili pak soba koja je sastavljena od svih soba, od više soba, a samo je jedna soba. Eto. Kaže, da oću da te otmem! Pa dobro, ako je to tako. Da me otmeš... Pa, dobro. Dobro, nije to tako ni loše... Nije to tako ni loše, draga moja. Da oću da te ukradem! A, pa to je već poetičnije. Pa, da... To može da bude i terapija. A ja, evo, čekam da mi ženo ustane, a ona okrenula glavu zidu, a ja sam taman teo da završavamo neke stvari. Al` dobro. Otom – potom. O, Silvija! O, Silvija, oćeš da ostaneš da ležiš, da ja mogu da se okrenem na drugu stranu, il` nećeš ništa da to što smo govorili da treba da uradimo, da uradimo?
Silvija:
- Ne čujem šta mi govoriš...
Radovan:
- Reko, oćeš da... A ti nisi tamo?
Silvija:
- Ne, ja sam otišla da izmerim pritisak, da te sad tu ne remetim.
Radovan:
- Jao, pa ti si divna! Ja sam mislio da si ti legla, da si okrenula glavu
zidu... Ja diktiram da mi je žena okrenula glavu u zid.
Silvija (smeh)
- Izvini se publici i kaži da nije uvek tačno to sve što govoriš, ogradi se, molim te! Mene će shvatiti još kao monstruma do kraja. Kad neko pročita... Otišla sam, nisam htela da...
Radovan:
- Je l` si izmerila? Koliki je pritisak?
Silvija:
- 150... Hoću da vidim hoće li spasti, jer sam ležala. Za deset minuta se neće desiti ništa... Crći neću, a i ako crknem...
Radovan:
- Ja se jako plašim tvog... Šta i ako crkneš? Šta će da se desi? Doće neko mene
da ukrade? I Genija?
Silvija:
- Pa ne znam, oko tebe i oko Genija će se otimati, nastaće red...
Radovan:
- Primećujem da se svi oko mene i oko Genija otimaju, da... Ja bih da, ako možemo sad da vidimo da rešavamo ove tekuće probleme, ali otom – potom... Izmerićeš pritisak. Mi da li imamo tekuće probleme? Imamo tu neke sitne, male, ali rešićemo ih... Rešićemo ih sa velikim zadovoljstvom na obostranu korist. Kako sam rekao, moja soba je nalik... Moja soba liči na apoteku, ne... Liči na bolesničku sobu. Liči na ambulantu.
Silvija:
- Ne liči ni na ambulantu, ni na apoteku.
Radovan:
- Na šta liči?
Silvija:
- Apoteka je sinonim za nešto uredno.
Radovan:
- Da.
Silvija:
- Možda po mirisu, a ambulanta opet sinonim za nešto... A tvoja soba...
Radovan:
- Liči na mene.
Silvija:
- Liči na haos.
Radovan:
- Da, istina, liči na haos. Liči na haos.
Silvija:
- Liči na sobu u kojoj živi puno podstanara. Ja mislim da oni izlaze noću i prave nered.
Radovan:
- Ne, ne... Izlaze noću, to ti njih manipulišeš njima, pa zato to. Ti manipulišeš sa podstanarima (smeh)...
Silvija:
- Da, ja sam moćna žena (smeh)...
Radovan:
- Eto, to je to. Sad ćemo mi polako, ali sigurno da vidimo ovde vezano za ovaj kompjuter i da vidimo vezano, kad budeš... Donećeš jednu Koka Kolu pošto on...
Silvija:
- Al, on sad je ponovo počeo. Jedno jutro nisam zaključala tamo i odmah je ušao i kuvao kafu i šta je sve radio, nisam ni registrovala, a već je dobio kafu, dve kafe... A, sad, kako ovde prošeta, to takvom brzinom izvede i snimi gde je bilo šta što njemu može biti interesantno...
Radovan:
- Znaš šta, ima... To nije detektivski... To je ova, kako se zovu ovi agenti, tajni agenti...
Silvija:
- Čak nije, ja mu stavila dve kriške hleba, to nije tvrd hleb, nije ni otvorio. Pojeo je samo jaje i salatu i kolenicu.
Radovan:
- Da... Je l` ti te kolenice ostalo još?
Silvija:
- Jeste.
Radovan:
- Mogu li ja dobiti jedno parče, zajedno sa salatom mojom?
Silvija:
- Može.
