ПРВА КЊИГА
Из ранијих песничких књига познато је да Влаховић снажно, упечатљиво и раскошно
ствара песничке слике и даје их читаоцима као мудрац савете, као лекар медикаменте,
као свештеник молитве. У књизи/књигама, инспиративног назива Ванумнице, која је у
вашим рукама, Радован Влаховић зналачки, маестрално сецира стварност додајући му
тонове уметничког, непролазног. Странице пред нама су коцкице у мозаику наде,
љубави и вере.
Он у овим кратким записима, у којима говори о различитим темама које преокупирају
човека пољуљаног "идентитета" на расцепу између традиционалног и модерног, а за
које не бисмо никада помислили да могу бити предмет књижевности, у шта нас је
Влаховић својим истанчаним слухом и пажњом уверио у супротно, идентификује
забринутост и растерећеност, бол и срећу, радост и тугу, проницљивост и патравост. На
врлине обичног, малог човека стидљиво, ненаметљиво баца сноп светла, да се не
погорди, али и мане не прикрива, напротив, огољава их и на један суптилан начин, фин,
питак, добронамеран, указује, тако да се не можемо демотивисати, обесхрабрити, већ се
из тих минијатура пуних здравог сока можемо окрепити, јер,
"ми који верујемо
знамо
(...)има наде".
Њега не занима политика, али се њоме бави:
"Једина партија
под чији барјак стајем", говори нам Влаховић,
"су језик и култура
моје домовине.".
Радован Влаховић је узео барјак српске књижевности који, с правом, самоуверено држи
и који ће, као војник из рата са противницима културе, несумњиво вратити неукаљаног.
ДРУГА КЊИГА
У другој књизи Ванумница, са поднасловом "Откриће", аутор нам признаје:
"Никада нисам
умео да правим каријеру", али је направио оно што каријеристи не успевају, а то је да
не повлађује своје писање, свој начин изражавања структурама које би му обезбедиле
каријеру да се на њих ослањао. Влаховић је изабрао аутентичност, непоколебљивост,
ослања се искључиво на себе и на свој унутарњи свет коме се "Вечно враћа", било то
"након седам
дана
у Београду", или из неког другог центра који шљашти и оно што је у човеку, оно што је
суштински важно, забацује на периферију.
Како у првој, тако и у другој књизи, код Влаховића је интензиван однос према и са
Богом, са Њим комуницира посредно и непосредно, кроз лично обраћање, али и кроз
пријатеља који је у заблуди и који му говори:
"сво време сам
мислио на њу
А уствари
Бога сам тражио."
Влаховић у рукопису разговара са собом, он уистину "није хипнотисан". Оно што га
издваја, јесте, не само способност критике, за шта је лако бити способан и не треба, у
времену где је готово све подложно критици, пуно, издвајају га решења која нам даје,
која нуди, а она су, колико год била једноставна и очигледна, нама замагљеног погледа
невидљива, стога нам чак, у једном моменту, директно говори о њима када пева о
загрљају:
"Да лакше преживиш
у времену
које те слабо разуме
пригрлиш скромност
ту смешну врлину
осредњости
и фураш даље.". У Ванумницама човека данашњице, одакле дувају ветрови хладни,
ветрови немилосрдни, где се ковитлају сумње, несигурности, страхови, Влаховић нам
шаље писма
"...топла
емотивна
лековита".
ТРЕЋА КЊИГА
И „после свега“ Влаховић пева, портретише даме, скицира карактере, и поред блуза
који провејава, „млад и насмејан“
„...крстари радознало
и слободно
земљом и небесима“, али и забринуто, очински, попут паора који од ње преживљава,
гледа у панонију, иако зна да је
„Море
панонско
Сахара
у покушају“.
Иако то зна, да не постане јаловиште, брига тумара његовим мислима, те се, као чест
мотив у поезији, у трећем и завршном делу „Ванумница“, јавља киша.
Са једне стране, киша као неопходност за рађање плодова, плодова лепоте и радости,
што је песников „тајни план“. Потребни су ти плодови радости, јер радост ће
променити свет, вратити га са сада трасираног пута који води у безнађе, неумереност,
похлепу, егоизам, где ће млада Гојковица остарити, где риба неће бити риба, већ форма
којом се приближава Богу, а не суштина, где
„Сви могу
а нико
ништа
да уради“, са друге стране, киша се појављује као сузе – радоснице, јер „после свега“
ништа није готово, има рецепта
„за преживљавање
у злом времену“.
Влаховић не дели добро од зла, него зло које произилази из заблуде које примамо
читајући
„...пророке
савремене“ и верујемо да откриће нам чудо, оплемењује - „бесмртним словима“,
непоколебљивом вером, искрено, иако свестан да
„Искреност има
цену
И мало коме
је потребна“, он налази коме је, не оном ко преко лешева жели бити актуелан, не Курти
и Мурти, не оном ко кокетира са осећањима, не у људе који отказују, не онима који
затрпавају мобилни телефон порукама како је битан само још ваш глас, не онима што
вапе за славом, новцем и моћи, не
„Кад
шарлатан
варалица
фолирант
пропалитет
заузму ств“, већ у оном који тражи
„Чај
са медом
ђумбиром
и кишом пролећном
пре поноћи“. „Човеку само“, човеку скромном, човеку захвалном, човеку који чезне за
Богом и за обожењем – у кога Влаховић полаже наду.
