Аутор: Стеван Давидовић

Животопис Исидора Павловића из

Новог Милошева

У серијалу „Наши великани“ о знаменитим личностима Новог

Милошева објавили смо више биографија, правника, књижевника и првог секретара

Матице српске Теодора Павловића, свештеника и књижевника Милутина Трбића,

конструктора млазних авиона Драгољуба Бешлина, лекара, универзитетског професора и

једног од оснивача Медицинског факултета у Београду, др Ђорђа Јоановића. Данас нашим

читаоцима поклањамо причу о правнику Исидору Павловићу, који је у другој половини

19. века заузимао запажено место међу виђенијим Србима Аустроугарске царевине.

Биографија

Исидор Павловић, рођен је у Карлову (данас Ново Милошево), 5. марта 1838. године, од

оца Јована, и мајке Јекатарине. Исидоров отац Јован био је син Павла Павловића, познатог

занатлије чизмара, који је био дугогодишњи биров (сеоски кнез) у Карлову, а поред

Јована (1806-1873) имао је и сина Теодора (1804-1854).

Према Црквеном попису парохијских кућа (домовни протокол Карлова 1825-1867) кућа

Павла Павловића водила се на редном броју 45. У време пописа у кући су живели: мати

Јелисавета, девојачко Матић, Теодор, Јован, ж. Јекатарина и син Исидор (Мр археологије

Бранко Б. Белић: „Два села у северном Банату, Беодра и Плавна (Карлово, Драгутиново)

данас Ново Милошево“ (Историјски архив Кикинда, Кикинда, 2011, страна 226).

Отац Јован

Мада не баш имућног стања чизмар Павле из Карлова желео је да његова деца изуче

школе. Тако је Јован, према писању Васе Стајића („Великокикиндски диштрикт 1776-

1876“, Нови Сад, 1950. стр. 266), био ђак Карловачке гимназије 1837/38, а када се вратио у

Карлово бавио се трговином. Као школован и угледан мештанин, у више наврата био је

члан скупштине Великокикиндског диштрикта и председник Црквеног одбора у Карлову.

Да се ради о веома образованој породици потврђује податак да су и Јован и Теодор били

пренумеранти (претплатници) другог издања „Српског рјечника“, Вука Стефановића

Караџића, који је (1852) издат у Бечу, под пресама штампарије Јерменског манастира. На

страни 851 (другог издања), међу пренумерантима из Беча (било их је укупно 56), поред

кнеза Михаила М. Обреновића, Светозара Милетића, Бранка Радичевића, Јована

Јовановића (касније Змаја) и др Јована Суботића је и „Теодор Павловић, биши уредник и

издаватељ Српских народних новина и Летописа“, а из Карлова (страна 856) „Јован

Павловић, за свог сина Исидора“.

Школовање

Пошто је Исидор одрастао у породици која је велику пажњу поклањала образовању и

култури, сасвим је очекивано да је после основног школовања у месту рођења, седми и

осми разред гимназије похађао, најпре у Будиму, а потом Пешти и Бечу. Исидор се попут

свог стрица Теодора одлучио за правне науке, које је почео у Дебрецину, а окончао у Бечу.

Док је био у Дебрецину (1867), према запису Васе Стајића („Светозар Милетић, живот и

рад“ Нови Сад, 1926, стр. 203) „Иса Павловић је организовао ђаке у друштво „Тићевци“,

које је у једној школској години држало 25 седница“. Исидор је са успехом положио и

„ригороз“ (усмени строги државни испит за постизање докторске адвокатске титуле).

Могло се догодити да Исидор уместо адвокатуре уплови у професорске воде. Према

писању др Јована Савковића („Милетићева Народна странка и Новосадска српска

гимназија 1866-1873“, Нови Сад 1928, страна 77) „Професорски збор српске гимназије у

Новом Саду предложио је свом патронату да Исидора постави за професора те школе, јер

је свршио 4 године права, положио два државна испите и један „ригорозум“, сем тога је

своја знања усавршавао у Паризу и Берлину. Чланови збора су истакли и то да Исидора

познају „као даровита и примерена младића, који је одушевљен за све што је лепо,

племенито и узвишено“. Међутим вероватно пошто је био велики поборник идеје

Светозара Милетића, до овог избора није дошло.

Исидор је по окончању студија живео у Великој Кикинди, где је једно време сенатор

Великокикиндског диштрикта, а потом је одлучио да отвори адвокатску канцеларију. Као

житељ Велике Кикинде биран је у три наврата (1869, 1872. и 1881) за посланика црквеног

сабора, а био је и члан Епархијске конзисторије (духовног суда, помоћног органа епископа

при вршењу њихове судске власти) у Темишвару.

Породица

Према подацима које је објавио Александар Влашкалин, у свом делу („Јован Пачу и његов

круг“,1996, стр. 218) Исидор се венчао у Темишвару (1868), са Волгом Шишман (рођеном

25.10.1845), ћерком Бугарина Ставре, имућног темишварског трговца и мајке Регине, рођ.

Јовановић. У браку Исидора и Волге, рођени су у Великој Кикинди, син Чедомиљ (1868) и

ћерка Даринка (1872), док је најмлађа Меланија, рођена у Руми, где је Исидор био сенатор.

Син Чедомиљ је као питомац Јована Јовановића Змаја завршио права, а потом радио као

адвокат у Огулину и Загребу, где је умро. Најмлађа Меленија удала се за Михајла

Панајота, поштара, који је био члан Матице српске, а живели су у Немет Бокшану (данас

село у близини Темишвара у Румунији). После смрти Исидора у Сремској Митровици,

Волга се преселила код своје сестре Меланије, која је живела такође у Немет Бокшану, где

је умрла 29. јануара 1912. године.

Ћерка Даринка

О старијој ћерки Даринки Павловића, мало је података (сем да је рођена у Великој

Кикинди 7. августа 1872), али у писма, које је Исидор упутио из Сремске Митровице (16.

септембра 1888) свом пријатељу, апотекару у Великој Кикинди Димитрију Пачуу, он

пише: „Даринка је од јуна месеца (1888) код мајке у Софији...она је већ велика девојка“

такође наводи да је учила реалку у Сремској Митровици и да је била врло добар ђак.

У „Женском свету“ (бр. 6. од 1. јуна 1889), проналазим вест да су Исидор Павловић и

мајка Волга Павловић, рођ Шишман, одржали (25. маја 1889) парастос поводом погибије

Исидорове таште Регине Шишман и ћерке Даринке Павловић. Трагом ове вести

проналазим да су, у пролеће 1889. године, Регина Шишман, са својом унуком Даринком

(са непуних 17 година) биле у гостима у Софији, код Регининих синова и да су (априла

1889) обе убијене. У кривичном поступку против убица, потегло се питање одговорности

Ленке рођ. Петровић, прве жене Милана Шишмана бугарског дипломате, брата Даринкине

мајке Волге, због кривичног дела подстрекавање убиства. Биле су то недоказане индиције,

а сва каснија настојања Исидора да то добије судски епилог била су неуспешна.

У новосадском лист „Браник“ (број 56 од 13. маја 1889) под насловом „Јавна

благодарност“ објављена је захвалност Исидора Павловића и његове супруге Волге, после

тронедељног боравка у Софији, где су погинуле, а потпом ту и сахрањене Регина Шишман

и Даринка Павловић..

Политичке активности

Као студент права Исидор Павловић се дружио са знаменитим Србима тога времена, па је

често био у друштву Светозара Милетића, Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја,

Александра Сандића, Марка Миљанова и др. Посебно је био наклоњен идејама Светозара

Милетића и дуги низ година био му је верни сарадник и поратилац. У „Застави“ (број 141

од 11. септембра 1866), проналазим податак да је Светозар Милетић, у септембру 1866.

био на Беседи са културним програмом у Ст. Бечеју, а да су између осталих у његовој

пратњи били Лаза Костић и Исидор Павловић.

Крајем августа 1866. године, на иницијативу Српског академског друштва „Зора“ из Беча,

од 15-18. августа, одржана је у Новом Саду оснивачка скупштина Уједињене омладине

српске, којој је присуствовало, преко 3000 ђака, студената и представника певачких

дружина „ради јединства српске омладине“.

У „Застави“ (бр. 56, од 20. августа 1866) у извештају са овог скупа пише „Ту си могао

видети браћу са Цетиња и Требиња, браћу Србијанце са свију крајева, а понајвише

аустријске Србе“. Оснивачкој Скупштини присуствовао је и архимандрит са Цетиња

Нићифор Дучић, а скуп је отворио и водио др Бранко Стефановић из Беча, председник

Српског академског друштва „Зора“.

Да је Исидор Павловић био међу главним организаторима овог скупа, потврђује податак

да је један од аутора програма названог: „Предлог одбора целокупне омладине за радњу

уједињене омладине“. Поред њега у комисији за израду овог документа, који је прочитан

присутнима, били су др Бранко Стефановић, председник „Зоре“ из Беча, проф. Јован

Бошковић и Владан Ђорђевић из Београда и Милан Кујунџић. Прелиставајући извештаје,

које је тада доносила „Застава“, види се да је Павловић био активан учесник овог великог

скупа.

Женско питање

Запажено је његово излагање другог дана рада (16. августа 1866) када је у дискусији изнео

да је за Уједињену српску омладину „главно неговање народне уметности, развијање

здраве друштвености и поучавање женскиња, па предлаже да одсад чланови омладине не

буду само удварачи код женскиња, него да им буду браћа и васпитачи“. Његова

констатација „Наше женске треба да као сестре сматрамо, па да их као такве волемо и

изображавамо, јер оне су будуће сапутнице живота нашег и матере будуће деце наше“,

наишла је на одобравање присутних, па се у сали чуло громогласно (Живео!)

Исидор Павловић био је уз Влајка Мајинског главни организатор IV скупа Уједињене

омладине српске, који се од 5. до 9. септембра 1869. године, одржао у Великој Кикинди, а

ком је присуствовали преко 3000 људи. На тој Скупштини између осталих донета је

одлука да се оснује омладински часопис „Млада Србадија“, што се и реализовало.

Лист Уједињене омладине српске за књижевност и науку „Млада Србадија“, излазио је

(1870–1872), најпре у Новом Саду, а од бр. 1/1871. у Београду, када мења и поднаслов у

„лист за науку, уметност и јавни друштвени живот“. Често је био цензурисан и

забрањиван. Сарадници су били Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић,

Светозар Марковић, Стојан Новаковић, Нићифор Дучић, Миленко Грчић и др. У

Библиотеци Матице српске чувају се и доступни су читаоцима примерци овог часописа.

Уредници „Младе Србадије“ били су од оснивања Антоније Хаџић и Милан Кујунџић, од

бр.1/1871.

Оснивање листа „Застава“

Вођа Српског народног покрета у Војводини, др Светозар Милетић, почетком јануара

1866. године написао је Објаву о покретању политичког листа „Застава“, као симбола

народне политичке свести Срба, у аусторугарској царевини. Аустријске власти су то

одобриле, пошто је Милетић сакупио довољно новца за обавезну велику новчану кауцију

(депозит), а како је био изабрани и за посланика Угарског сабора, власт није могла лако

забранити издавање штампе на српском језику.

У Пешти је први број „Заставе“ изашао, 9. фебрура 1866. године, са „Прогласом и

позивом“ на првој страни, коју главни уредник др Светозар Милетић, завршава речима: „И

тако нека се вије „Застава“ српска са бедема Пеште-Будима и на славу имена Српског, док

се у српски град не пресели“.

У почетку је „Застава“ излазила два пута недељно (средом и суботом) у Пешти, у великом

тиражу од 1.200 примерака. Жеља покретача да се лист пресели у неки српски град,

остварила се, маја 1867. године, када је 46. број „Заставе“ штампан у Новом Саду.

Сарадник „Заставе“

Као проверени Милетићевац, Исидор Павловић је и у „Застави“ добио своје место, као

редовни сарадник. О избору сарадника за своје новине Милетић у првом броју пише:

„Међу онима који ће у „Застави“ своје мисли разлагати, биће редовни главни сарадник

госп. Глиша Гершић, такође Милан Манојловић, Јован Живковић, др Стеван Павловић,

Ђорђе Димитријевић, Драган Петровић, Милован Јанковић, др Михаило Полит, Лаза

Костић, Исидор Павловић, др Стева Димитријевић и други“.

О томе колико и шта је Исидор објавио у „Застави“, немамо података, пошто се многи

текстови нису потписивали, али је познато да, када је др Светозар Милетић по други пут

изабран за градоначелника Новог Сада (10. маја 1867) и престао да уређује „Заставу“,

Исидор Павловић био више ангажован око новина, а у периоду 1867/68, био је потписан

на последњој страни „Заставе“.

Члан Матице српске

Одмах по пресељењу Матице српске из Пеште у Нови Сад (1864) Матица је постала

стожер културног окупљања и деловања Срба, па је тада Нови Сад понео назив „Српска

Атина“. Многи виђени Срби, посебно из реда студентске омладине, свој културни

идентитет тражили су управо у кругу Матице, а међу њима и Исидор Павловић. Тако је на

Главној скупштини Матице српске, која је одржана августа 1866. године, како је писала

„Застава“, (бр. 59, 31. августа 1866) присутан и Исидор Павловић из Карлова, који је

приложио донацију 10 форинти, а потом и изабран за редовног члана Матице српске.

На седници Књижевног одељења (19 - 20. августа 1867), предложено је Главној

скупштини да се за члана Књижевног одељења Матице српске изабере Исидор Павловић

из Велике Кикинде. Тај предлог је потом потврђен на Главној скупштини Матице српске

(21-23. августа 1867), како је записано у „Српском летопису за 1867, 1868. и 1869“, књига

112. на страни 525.

Надзорник Текелијанума

Текелијанов завод, познатији као Текелијанум, основан је 1838. године у Пешти од стране

великог добротвора Саве Поповића Текелије (1761-1842). Ова задужбина, којом је Матица

српска од оснивања управљала, била је значајна културно-просветна институција за

образовање српских ђака, о којој се старао надзорник, којег је бирала Матица српска.

На Главној скупштини Матице српске (октобра 1872), српски социјалиста и књижевни

критичар Светозар Марковић (1846-1875), који се преселио у Нови Сад, молио је да буде

постављен на упражњено место надзорника Текелијанума у Пешти „где се тражи човек

који је квалификован као књижевник“. Међутим, највероватније због његових

социјалистичких идеја и стремљења, Марковић није изабран, место привременог

надзорника добио је Исидор Павловић из Велике Кикинде.

Надзорник је имао дужност да води бригу и надзор над свим питомцима, који су боравили

у Текелијануму, где је надзорник становао и био стгарешина ове задужбине. После овог

избора Исидор се са женом Волгом и децом Чедомиљом и тек рођеном Даринком

преселио у Пешту. Податак да су Исидор и супруга Волга живели у Пешти проналазим у

књизи Живана Милисавца „Историја Матице српске 1864-1880“, књига II, страни 359

(Нови Сад, Матица српска, 1992), где пише да је Управни одбор Текелијанума брачном

пару Исидору и Волги Павловић из Велике Кикинде, који живе у Пешту, одобрио јануара

1874. године, зајам од 1200 форинти. Позајмицу је брачни пар тражио највероватније за

покривање трошкова после смрти Исидоровог оца Јована (брата Теодора Павловића), који

је умро у Карлову (данашње Ново Милошево), децембру 1873. године.

Исидор Павловић је на дужности надзорника био кратко. На Главној скупштини Матице

српске, септембра 1873. године, која је требала да реши питање надзорника Текелијанума,

пријавила су се два кандидата, Исидор Павловић, који је већ обављао ту дужност и др

Константин Пеичић. Водила се на седници дуга расправа по том питању, да би „по

подужем претресу одлучено да Исидор Павловић остане надзорник до краја првог течаја,

шк. 1973/74, а потом да надзорник, наредне две године буде др Константин Пеичић.

Највероватније да је до смене дошло због жалбе докторанда права Јована Бураза из Арада,

који је после сукоба са Павловићем у Текелијануму, у жалби написао „нови надзорник

(мислећи на Исидора Павловића) с таким понашањем питомце, па и саме ригорозанте

предусрета, да се то са његовим достојанством ни најмање не слаже“.

Павловић је после смене био огорчен, па се жалио наредној Скупштини, наводећи да то

звање неби ни прихватио да му је било предочено да је то само привремено решење.

Наравно жалба му није прихваћена, па је последњи извештај Надзорном одбору поднео

априла 1874. године, а после тога се са породицом вратио у Велику Кикинду.

Књижевне активности

О раду и активностима Исидора Павловића у Књижевном одељењу Матице српске

проналазим само две забелешке. У „Застави“, број 139 (11/23. септембар 1883) пише да се

Исидору Павловићу одређује награда од 10 форинти, пошто је „Летопису“ послао „Једну

песму Саве Текелије“, коју је Текелија спевао у Араду 1838. године. На истој седници

задужен је члан Књижевног одељења, филозоф, књижевник и академик Александар

Сандић (Велики Бечекрек 1836 - Нови Сад 1908) да објави кратки увод за ту песму и да се

она објави у „Летопису“.

На седници Књижевног одбора (24. септембра 1884), књижевник и покретач више

часописа и листова, а познатији, као аутор Химне о Светом Сави, Ђорђе Рајковић (1824-

1886) дао је веома негативну оцену о рукопису „Радња српског народног сабора за годину

1769“, коју је за „Летопис“ написао Исидор Павловић. Рукопис му је враћен и никада није

објављен.

У време док је био сенатор у Руму, после смрти књижевника др Стеве Димитријевића

(1831-1885), Павловић је писао некролог, а како је записано „На опелу опростио се са њим

Иларион Руварац, архимандрит манастира Гргетек, Антоније Хаџић, секретар Матице

српске, а на гробљу Иса Павловић, сенатор општине румске“ (др Стева Димитријевић

„Приповетке“, Нови Сад, 1893, страна IX).

Телеграм

Када је 16. септембра 1888. у порти православне цркве, посвећене Арханђелима Михаилу

и Гаврилу у Карлову (данашње Ново Милошево), подигнут споменик Теодору

Павловићу, његов синовац Исидор Павловић није присуствовао том догађају, али је на

руке Љубомира Лотића, перовође Одбора за подизање споменика Теодору Павловићу

упути следећи телеграм:

„На жалост не могу доћи, али сам у духу међу вама, те вам на гробу стрица мога стискивам

пријатељску руку и изричем вам у име моје и мојих свима: Хвала! Покојнику трајни аманет, што га је

оставио Србину брату, био је у њему заиста девиза кроз цео његов трудни, бурни и паћенички живот,

те је у ово улагао сву своју љубав, сву своју снагу. Ако је и ко, то је заиста и он у пуној мери заслужио

вашу и целог нашег народа љубав, признање и овако сећање. Па нека је и мени, као и његовом

синовцу дозвољено, да се из даљине придружим вашем: Слава му!“

Исидор Павловић

Овај телеграм био је и последњи запис, који се могао пронаћи, када су у питању

активности Исидора Павловића, који је у то време био сенатор у Сремској Митровици.

Талентован и образован

Да је Исидор Павловић био талентован и образован човек потврђује и Теодор Стефановић

Виловски у својој књити „Светли и тамни дани“ (Бранково коло, год XV, стр. 473) када о

Иси Павловићу пише: „Живахан, никад не мирује, који је час овде, час онде, који све уме

и све зна, који је свачији пријатељ и који је рад сваком да помогне, сваког да развесели.

Сваком да учини како год услугу, једном речју, који је у свакој чорби мирођија...Иса је

вредно и много радио и био је талентован и образован човек“.

Породична трагедија и губитак ћерке Даринке итекако су утуцали на здравље Исе

Павловића, који је умро у Сремској Митровици, 22. априла 1891. године. Подужи

Некролог поводом његове смрти објављен је у „Бранику“ (бр. 43/1891), а нешто краћи у

„Застави“ (бр. 56/1891). Уместо Некролога у „Јавору“ (бр. 19, од 12. маја 1891) на страни

303, проналазим вест: „Књижевни одбор Матице српске имао је 24. априла 1891. године

свој састанак. Секретар јавља тужан глас да је преминуо слависта др Фрања Миклошић,

почасни члан МС и Исидор Павловић, члан Књижевног одељења“. У Записнику

Књижевног одељења тада записано је да ће се на свечаној седници о Св. Сави говорити у

почаст овим покојницима. Мада је Исидор Павловић заслужио тај некролог, то се у

Матици српској никада није реализовало.

Извор: „Енциклопедија Новог Сада“, књига 18, стр. 285 (Нови Сад, 2001), Живан Милисавац:

„Историја Матице српске 1864-1880“ II део (Нови Сад, 1992), Летопис Матице српске, Александар

Влашкалин: „Др Јован Пачу и његов круг“ (Библиотека Града Београда, Матица српска Нови Сад,

Желнид Београд, 1996), Васа Стајић: „Светозар Милетић живот и