Biće da moju belešku mogu da sprovedem, da zabeležim, ali ne mogu da je pošaljem, što znači da je tu problem neki koji treba da vidim koji je. Otom – potom sad... Pogledaću i videti šta se dešava, videću šta se dešava. Okej. Moja beleška ova poslednja očigledno da nema kredita.
Telefon zvoni.
E, tu sam, Senka. Ne, nemam ništa, ne prekidaš. Kaži. Dobro. Da, dobro. Da, da. To je odlično! Da malo baciš maglu, malo... Da, da, da, dobro. A Marijani si poslala? Dobro, dobro. To je ono što si čitala, jer je on skratio malo taj tekst. Pa ja bih, ako ti nije teško. Mogu ovaj da držim telefon, moram, ovamo nisam siguran šta mi se dešava na Viberu, jer na Viber ne mogu da šaljem glasovne poruke, a to znači da sam verovatno potrošio uplatu ta koja je bila. Pitaću ja, videću kasnije, a znaš šta, objasniću ti... Ne, ne, ja ću tebi objasniti kasnije šta i kako. Važi, važi, slušam. Da, da, to je već napisano. Da. Radi. Promovisanje, kako u Kikindi, tako i u Beču. Da li ti to predstavlja problem? Nećeš ti ići... Bolje... Da, da, pa i to što kažeš, spustiti loptu, pa ćemo videti. Važi, važi. Do dogodine ima vremena. Tako da, eto, to je to. Okej, okej, da će biti u Beču... Da, da, da, pošalji, pošalji. Može, važi. Ništa, evo, tu smo. E, opušteno, to je doktor nauka, pusti ga. Imamo jakog igrača, tako da tu smo. Ko? Milena? Pa ne zna, videćemo. Važi, tu smo, okej.
Sestrica:
- Slabinski?
Slabinski:
- Da?
Sestrica:
- Hajde sa mnom, polako, da snimimo pluća.
Radovan:
- Zatvorite samo vrata ova!
