Danas je Prvi maj 2026. godine. Pamtim, sigurno jedno šezdeset i pet Prvih
majeva do sad iz različitih vremena, različitih situacija i evo vidim da se mnogo
toga promenilo od onog vremena kad sam sa dejkom čekao brata i sestru i strica i
strinu iz Zrenjanina, pa do ovog jutra kad sam u tišini moje sobe predaka meditirao
i vozio bicikl, sobni bicikl kao trenažer, za moje vrlo slabe noge. Poslednjih dana
viđam mnogo nepravdi i dobijam želju da na njih ukažem, da podviknem u odnosu
na vlastodršce. Međutim, ne uradim ni jedno ni drugo. Jednostavno prećutim i
stavim to negde u stranu, jer starci nisu za ratnike, jer oni ne mogu da se brane i to
je u stvari najveća nevolja. Rat se ne počinje kad si šaka jada koja ne može da se
brani sama, koja čak ne može na duže ni da hoda, koja ne može da potrči. Šaka
jada koja se ne smeje poslednjih dana, već sam nekako utihnuo. Šta mi to treba?
Da utihnem. Pa, ne treba mi, ali moja priroda postaje tiša, moj inteligibilni svet
postaje jači, juče sam otkrio da ponovo vodim monologe. Da. Bože, kako je to
dobro. Čitav život sam vodio monologe u sebi i unutar sebe, a onda sam jedno
vreme sve to izgubio. Korona je zla bolest. Lekovi koje koristim su loši i zli. Oni
uspavljuju um i duh, fasciviziraju. Mislim da su te pumpice koje koristim mnogo
opasne. Ja sam juče nešto računao koliko trošim para na lekove, stvarne lekove, a
koliko trošim para na ove dodatke. Vitaminske i čuda, na šećerne vodice koje su
zaista prevara i ja vidim to. I to je samo stvaranje ružne navike i bespotrebnog
troška. Da... Svakako to moram da osmislim kako ću konzumirati, jer nije potrebno
sve to uzimati tako što će se otići u apoteku i kupiti. Oni su iz tog razloga dozvolili
slobodnu prodaju. Da... Fino nas navade, da mi pacijenti, koji kupuju i za neke
stvari možeš imati para i ne možeš, ali za lekove Bože moj i za suplemente, to
uvek mora da se nađu pare. Kako je druga polovina dvadesetog veka i prva
polovina dvadeset prvog veka učinila da se promeni psihologija pojedinca. Da u
ogromnoj meri postane zavisan od lekova koje konzumira. Šta reći? Kaže onaj, šta
reći, a ne zaplakati? A ne, nema potrebe plakati... Nego, jednostavno treba sebe
ukrotiti na drugačiji način i dovesti se na drugačiji način u situaciju da se može
naraditi i razmišljati drukše. Da... Pronaći ćemo način i model kako da to uradim.
A u stvari razmišljam o vratima koja bi bila napravljena vezano za BKC, međutim,
to nema potrebe. Dovoljno je da ovde odsečem ovo i da spustim vrata do zemlje.
Da, da odozgo do dole, da... Da, baš to. Baš to. Sad vidim, jer onda bi imao sve
ono što mi treba. Sve ono što mi treba, sa šalukatrama. Da, sa šalukatrama prozori
na kipu, veliki, koji mogu da budu i prozori i vrata sa ovim, kako se zove, sa ovim,
za muve... Eto, to ćemo namestiti. To ćemo namestiti, dva prozora, tačno tako.
Bravo. Dobro sam se setio da je u stvari to najbolje rešenje. Prozore sa ulice
pretvoriti u vrata, da, da, da. Okej. Bitno je da sam probudio unutrašnji govor
ponovo. To je Božje delo i Božje čudo da mi vrati taj dar koji mi je dao.
