Danas sam se čuo sa Brašom Rakićem, a sve u želji da otkrijem ko je to sa nama zajedno išao u vojsku 1977. godine, 27. maja. I danas popodne, pošto naravno nisam imao njegov broj, tražio sam mu broj preko Fejsa i danas popodne on mi je poslao i sad sam ga, malo sam ga video i nazvao sam uglavnom. Uglavnom, nazvao sam Brašu Rakića, on mi je ispričao, dogovorili smo ko je, znamo ko je bio u vojsci, ko nije bio, šta je bilo, kako je bilo taj deo kad smo putovali. Međutim, on meni kaže ovako, kad smo se pratili, onda je naravno tebe je tvoj otac nosio na leđima da uđeš u voz. Kaže Braša, kaže, ja sam to zapamtio zato što ja nisam imo oca i zato što mene nije imao ko da prati u vojsku. To me je potpuno iznenadilo što je Braša rekao. Potpuno mi je otvorilo jednu novu vizuru i viziju i potpuno je pomerilo i pokrenulo moj život iz jedne tačke u drugu tačku sa stanovišta viđenja i vizije mog oca. Neverovatne stvari. On je znao. On je, u stvari, znao da treba da bude tu i da treba da sednem njemu na ramena, da svi vide! A i bio je ponosan, jer idem u vojsku. On je o vojsci imao pozitivno mišljenje, s obzirom da je i sam bio vojnik. Braša mi je usput još rekao da smo jeli, da su izvađeni pilići i šinka je izvađena, da smo jeli u vozu, ovaj, Tota i ja i tako... I on. Tota je išao za Bjelovar, ja za Karlovac hrvatski, a Braša je išao za ne čujem mesto Brašino od zvonkog zvuka na snimku u trenutku kada to govorite. Čoveče... Međutim, to da je moj otac nosio mene na ramenima dok su drugovi pevali one čuvene vojničke pesme, Oj, mašino, puštaj paru jače, da ne čujem kako draga plače, jer moja draga nije bila tu da mene isprati, da idem u vojsku kako to već biva, ali je bio tu moj otac koji me je na leđima odneo do putničkog voza sa kojim sam ja otišao put Miloševo – Beograd, potom Beograd – Zagreb, a iz Zagreba smo posle išli šinobusima, svako na svoju stranu. Čoveče... Čoveče... Fala mom drugu Braši na ovim informacijama.
