Evo pokušaću da snimim neka jutarnja razmišljanja koliko je to moguće. Javio mi se Sever Bešlin, kaže, književniče, kako si, je l` mogu da dođem, da li si dovoljno zdrav? Pa, reko, Severe, dođi. Dobrodošo! Kaže, književniče, ja bi da dođem. Pa, reko, samo izvoli dođi. Tu sam za nekih deset do petnaest minuta ću biti u prilici da te sačekam. Voli da mi kaže književniče. Sever. Valjda mu se sviđa taj izraz za komunikaciju. Inače, Sever je iz Miloševa, moj drugar, ako smem da ga nazovem drugarom, koji je kupio i pročitao najveći deo mojih knjiga. I naravno, ne samo to, nego se vezao za junake i prati junake i čak neke junake koji su odavde, iz sela, i prepoznaje. On je radio jedno vreme u Hinomu, rođen je 1965. godine, otac mu se zvao Vlada i bio je krojač, u stvari obućar, sarač, krojač za, radio je te amove za konje u ono vreme dok je to bilo i bio je u Zadruzi, posle toga je otvorio privatnu radnju i to nazad, u jednom delu kuće i tamo je, u večernjim satima dolazilo društvo, donosili su vina, pili su vina, pričali... Zezali se i tako dalje... I jednom prilikom je dobio posao od Zadruge da pravi amove, što je on i uradio i od tog posla, kaže, mogao je da živi mesec dana. Sever ima sestru, ona je udata u Kumanima i šta reći...? On je neko ko je zaista drugačiji u ovom selu. Bio je malo bolestan, na psihičkoj nervnoj bazi, i bio je u bolnici. Sad ne znam tačno gde, da li u Zrenjaninu ili gde je bio... Ono što je posebno interesantno kod Severa je da je neobičan i evo, ja ga sad čekam, malo ću popričati sa njim. Pokušaću da ga snimim, ako bude želeo. Ako ne bude, onda ću prepričati ono što smo pričali, tek da ostane zabeleženo ono šta se piscu dešava u slobodnom vremenu u svojoj kući u selu.
