Gospode, Ti najbolje znaš šta meni treba. Ti umeš da me organizuješ na način koji je najbolji za mene. Gospode, Ti upodobljavaš moju stvarnost meni, prilagođavaš je i činiš da se osećam dobro, da se osećam smireno i da radim molitve na brojanici, a imao sam brojanice. Dobijao sam ih od mati Vere, ali ono sve što sam dobijao, to su moji preuzimali, neko je uzeo. Da li Senka ili Nikola ili Silvija. Taj rok dugog trajanja nečega, to nema, to u mojoj porodici ne postoji. Moja supruga nije naučila da treba da čuva nešto. Da. Nije naučila da se čuvaju neke stvari. Da. To nije bio običaj. Ona nije imala tu tradiciju porodičnu da čuva. Zanimljivo... U Banatu se predmeti čuvaju i neki se čuvaju godinama. Sad mi je misao pala na trokrilni šifoner koji je dole u magazinu. Moram naći načina i naći nekog ko će te stvari da sačuva. Moja žena, nažalost, ne razume to. Verovatno ni ja nisam bio svestan odgovornosti koju imam. Zaista, sad razmišljam o stvarima koje se nalaze u tom ormaru. Pa, to je odlično! Hvala Bogu da sam sačuvao neka gvožđa, neke uspomene na gvožđa koje su privremene, a u mom životu tako trajne. Čoveče! Meni su sve te stvari iz trokrilnog šifonera mnogo važne, one me sećaju na ljude. Na sve one ljude koje sam ja neizmerno voleo i koje je moja majka negovala. Da, ona je po tim stvarima čuvala sećanje na svog muža, na svog svekra, na svekrvu. Između ostalog, čuvala je i svoje stvari. Bože, molim Ti se. Čudno kako se stvari dešavaju. Moja ćerka se okreće sinu kog nosi u utrobi. Oca ostavlja iza sebe, što mislim da je potpuno u redu. Treba biti spreman na vremena koja dolaze i na nepredvidivost toka bolesti koja je u razvoju.
