I ne samo što je smeo da se potuče, već se i tukao, a i njega su u tom periodu, kako da kažem, njega su uvažavali. Nekako, čim je krenuo kao momčić sa petnaest, šesnaest godina i kad je krenuo u Kikindu u školu i sve, onda već je počeo da bude nemiran, a gledajući filmove i slušajući priče starijeg brata Mileta, on je poželeo da bude kao zapadni momak. Da bude frajer koji će osvajati i lomiti ženska srca, a ujedno je i želeo da ima auto i to da ima auto Alfa Romeo. Da bude nešto kao na filmu i zaista je on uspevao otprilike da stvori čaroliju takvu, a tu su od omladine, dakle, kao što sam već rekao bila braća Rođenkova, braća Terzina, to jest Kurtina, braća Krkicina, braća Dimitrijević. Tu su isto tako bili i braća Popovi, bio je s druge strane Špalir i njegov brat. Bili su tu i ovi drugi koji su bili, tu je bio Pocika, bio je tu Pičana, bilo je tu ajde, bio je tu ceo jedan specifičan svet koji je živeo i uživao – svako na svoj način. Sećam se da je, u tom periodu kad je Savica bio u drugom razredu srednje škole, on je već uveliko bio član Dobrovoljnog vatrogasnog društva Budišin Sava i da je jako često išao tamo i naravno da je tamo uspevao da se iskazuje, da bude neko ko će nositi mlaz i neko ko će nositi taj pištolj. Dakle, vrlo je bio neobičan u tom periodu, vrlo hrabar, vrlo smeo, često je bio povodljiv, nije puno pio, po malo je pio pivo i nije mogao da popije puno pića, brzo ga je hvatalo, ali je isto tako imao veliku želju i potrebu da ima modernu i savremenu devojku koja će mu biti nešto posebno. Koja će biti sa grada, koja će biti nova, da ima nešto što niko nema. Sećam se da, kad se posvađa sa Tartovčanima, sa nekim od njih, onda je govorio: E, kad dođe Mile moj, tebe neću voziti u Alfa Romeo. Znaš... Uvek je pretio sa nečim i tako. Tako da, da ovaj, je stvarao tu neku atmosferu koja je trebala da bude nesvakidašnja. Imao je različitih ambicija i želja, međutim, nekako se vrlo brzo kad je završio srednju školu, zaposlio i zaposlio se u Zem zadrugu i tu je, na farmi svinja je bio, zajedno sa Lalom Odžićem, koji je bio otac njegove supruge docnije. I on je, voleo je da ide linijom manjeg otpora. Voleo je da pobedi tamo gde će biti najlakše da pobedi. Retko se otimao da ide da vodi ratove tamo gde je znao da nije siguran. Tamo je odlazio i od toga je odlazio po sistemu kiselo je grožđe. Lisica i grožđe, kaže, kiselo je. Kiselo grožđe... Tako je to bilo. Mnogo stvari se u tom periodu dešavalo. Centar naš i naše selo bilo je sasvim drugačije. Bilo je tada negde oko osam hiljada ljudi i selo je bilo u naponu. Pogotovu kad su krenule ove godine kad se autonomija Vojvodine počela više uvažavati posle, naravno, tog ustava iz `74. kad je formirana i Vojvođanska narodna banka i kad je Livnica počela da radi punim kapacitetom i kad su urađene sve pripreme da se napravi put Novo Miloševo – Kikinda i kad je sve to dobilo jednu drugu dimenziju, kad je u međunarodnim odnosima uopšte ovaj deo Banata, Severni Banat, dobio zeleno svetlo da može da se razvija. Kad je Livnica počela ofanzivno da se razvija. Sve je bilo drugačije. Samoupravljanje je bilo u punom cvatu. Sećam se da je naše selo tad imalo svu infrastrukturu. Zemljoradnička zadruga, to jest PD Vojvodina kao društveno preduzeće, poljoprivredno je brojalo negde oko četiri stotine zaposlenih, Zadrugar je brojao negde oko pedeset, šezdeset. To je trgovinsko preduzeće. Zvezda je brojala isto tako oko pedeset, šezdeset zaposlenih. Zem zadruga je imala sto dvadeset, sto trideset zaposlenih. Isto tako, imali smo jedan pogon Livnice koji je brojao trideset, četrdeset zaposlenih, a imali smo i pogon Trećeg oktobra koji je brojao stotinak zaposlenih. I paralelno sa tim, veliki broj naših ljudi je radio i u Kikindi, a radio je i u Novom Bečeju, a radili su i u drugim mestima. Neki su putovali čak vozom u Zrenjanin. Selo je brojalo negde oko osam hiljada stanovnika. Tad je to bilo sve sasvim drugačije. Bilo je desetak kafana koje su radile i uvek je bilo gostiju. Bilo je posebnih mesta gde se kartalo, gde se kockalo. Miloševčani su voleli kocku. I kartu. Bilo je posebno mesto sa bilijarom. Društveni život je funkcionisao. U Omladinskom domu je uvek bilo muzike, bilo je omladine, bilo je vrlo živo. Sekcije su radile. Bioskop je isto imao projekcije svake večeri. Nedeljom je imao dve projekcije. Jednu popodne, jednu uveče, a kafana je radila svakog dana od, izjutra od sedam, osam pa sve do dva sata uveče je bilo radno vreme. Sedamdesete godine su bile zaista čudo. Tad su krenule i te neke udružene varijante poljoprivrednika. I država je davala zadrugama za poljoprivrednu proizvodnju kredite iz primarne emisije. Što znači da su tu štampane pare unapred za onu proizvodnju koja će se desiti. Dakle, od kafana su radile kafana Kod Šejna, u jednom periodu je bila privatna kafana kod Tapaja, kafana kod Šejna, kafana kod Baba Lize, bila je kafana Lovački dom, bila je kafana koja se zvala Na stadionu, bila je kafana Centar, ili pak Glavna kafana, bila je posebno poslastičarnica Šiptarova, bila je kafana Kod kauboja, a isto tako je bila i kafana Kapljica. I bio je Bife na železničkoj stanici gde su izjutra pili po jednu rakiju oni što odlaze da rade u Livnicu. U tom i takvom okruženju, s jedne strane početkom sedamdesetih godina se funkcionisalo i stasavalo i u tom periodu je Saki, kao mladić, počinjao da živi svoj život koji je uvek bio željan avantura kao iz američkih filmova. Dakle, naš Kazanova iz Tartova. Da... To je posebna priča – Kazanova iz Tartova. Da!
