Zaista veliki prsti i hrapavost kažiprsta vezano za ovo snimanje na touch su komplikovana stvar. Ali... Ja ću, evo, biti uporan i verujem da ću vremenom stvoriti tu najbolju situaciju kako da dodirom prsta otvorim rezu i, tako da kažem, magazin u ovaj silos. Da počnem da sipam reči, da govorim misli koliko može. Koliko prst izdrži – izdrži, koliko ne izdrži – opet dobro. Dakle, jako je važno da u kontinuitetu beležim stvari. Tu se sad skuplja. Kako će i na šta će to ličiti jednoga dana, to ćemo videti. I kako ćemo i na koji način spremati u knjige i to ćemo videti. Dakle, vezano za Kazanovu iz Tartova o kom razmišljam u poslednje vreme, sviđa mi se naziv priče i sviđa mi se potencijalna priča jer mogu u njoj dosta toga reći i mogu o njoj dosta toga ispričati. Kazanova iz Tartova je specifičan lik. Jednom prilikom dok smo bili mladi, ja sam čitao knjige, on je došao kod mene, pita me, šta radiš? Reko, čitam. Kaže on, to sve što ti pročitaš, to ću ja da doživim. I zaista se trudio da doživi mnogo toga. Zaposlio se veoma mlad i na proslavi njegovog rođendana već je dobio svoju prvu platu. Ja ne znam koliko je tačno imao godina, ali oko dvadeset. Radio je na svinjarskoj farmi i na tom rođendanu je uspeo da sakupi više društava; jedno društvo je bilo Tartovčana, a drugo je bilo ovde nas, iz ovog kraja, ako smem tako da kažem, Karlovčana i sastavljeno je više stolova, bili smo gore u Kaštilju, u devojačkoj sobi, u toj sali koja je bila velika i u Kaštilju smo malo popili i tamo smo, u jednom delu su bili Srbi, u drugom su bili Mađari i tamo smo bili veoma bučni. Bili smo kao mladi huligani. Da li nam je to trebalo da budemo? Nije. Da li se meni to sviđalo? Nije. A zašto se u to ušlo? Pa, ne znam, tako se nametnula čitava ta priča i onda su odjednom svi počeli da glume nešto. Sećam se da je pokojni Ljuba Filipov vazda dizao tegove, trenirao nešto, snažio se, a isto tako i Pocika. Pa onda, Erne, pa ovi moji Karlovčani su Zdravko i Nikola, Miči, oni se nisu tolko bavili ovim mišićima gornjih ekstremiteta, već su više bili fudbalski tipovi. E, te večeri je došlo do tuče između Srba i Mađara i kako je to bilo strašno, jedan od momaka je dobio velike batine. Priču je pokrenuo Palatinuš Pala Pal koji je došao da zaustavi naše društvo da ne peva tako glasno, a bile su tu i neke druge pesme. Jedna od njih je bila, pevala se Oj, vojvodo Sinđeliću. To je bilo malo... Tada se to smatralo da je nacionalistička pesma. I onda sam mu ja stavio bombonu u usta i reko, okej, Palči, biće sve u redu... Međutim, on je krenuo rukom da me udari, a Kazanova, koji je tada bio karatista, je uzeo i udario njega, onda je njega ustao da brani Brica – Pajor Ištvan, a onda je Ljuba Bricu navukao na koleno i tu je izbila čitava tuča. Čitav haos! Posle tog su ovi trčali po kolima dole, ispred Kaštilja, po haubama... Krvavi trag je bio od sprata do dole. Pokojni Milan Čočika, kafedžija poznati, i nazovimo to je priznati govorio, Pu! Pu! Kazanova, šta si mi uradio? Sto iljada manjka, pu, dvesta iljada manjka! Pljuvao je sve okolo i vikao kako je veliki manjak. Au, vata se za glavu, uf, uf, uf, šta ste mi uradili...? I tako dalje... Naravno, Kazanova iz Tartova je slavio rođendan, a to nije bila mala stvar. I Kazanova iz Tartova je tad imao i devojku. Ona je bila Mađarica i on je tu devojku neizmerno voleo, jer je tada još uvek se verovalo da će ta ljubav da traje i da treba neko da ga, govorio je, treba neko da me i isprati u vojsku. Naravno, to je bila... To je bio decembar, a on je iduće godine otišao marta u vojsku. Naravno, postoji posebna priča oko te devojke Mađarice koja je bila njegova, ali to ćemo u sledećoj... Šta je to što je bilo karakteristično za to veče? Da su Srbi, kao mnogobrojniji, tukli Mađare, ali tu nije bilo nacionalnog povoda, nikakvog, ali je moglo da ispadne i naravno kad je došlo do suda, pošto je Pajor Ištvan tužio, onda smo u pripremi za sud Kazanovu i mene, pošto sam ja išao kao svedok, bio je to sudija za prekršaje, i Goga je... Zaboravio sam kako se preziva, Goga je bila sudija, podučio nas je Mića Budišin, nas je naučio da se lepo obučemo, da odemo tamo i da se izbrijemo i da kažemo da nismo, malo smo popili, slučajno je to izbili, mi s njima nemamo ništa, mi želimo da se pomirimo, da se zagrlimo, da se poljubimo evo ovde, pred Vama, ako treba i tako dalje i tako dalje... Tako da, to je bio jedan od segmenata tog druženja. Otišlo se na sud. Prošlo se nekako, dogovoreno je, namirili smo se, išli smo da i obezbedili pare, dali smo Brici pare i ja moje što je pripadalo i Savica njegove. Te večeri smo se ponovo napili i te večeri je naša trojka završila kod Foto Janike, gde smo se slikali. Bili smo pijani i ludi i uopšte nismo bili vredni pažnje.
