Kovica:
- Vikala me je da izađem napolje, reko, da se nisi ti umešala, Vuka bi ostala kod nas. A ti si se umešala i gotovo.
Radovan:
- Je l` si joj kazala?
Kovica:
- Tako sam rekla.
Radovan:
- Znači, ona se ubacila u...?
Kovica:
- Pa, da. I onda se šest godina Saša nije oženio i onda... Da ne dođe, da me čuje! I onda se oženio. Jeste. Ja, ona je meni rekla, Vuka, zašto manjivaš Sašu? Nije zbog vas, izljubila se sa mnom i ja sam plakala i ona je plakala i silne pare smo mi potrošili za tu svadbu! Ti darovi, pa sad sve `oće, daj plišano ovo, plišano... `Oće žute boje, crveno... To silne novce! Jedanaest hiljada ovi maraka smo potrošili.
Radovan:
- Pa, dobro, imalo se.
Kovica:
- I oni šest nedelja živeli.
Radovan:
- Imala si.
Kovica:
- Imala sam.
Radovan:
- Da nisi imala ne bi potrošila, a i bili ste mladi ti i Moma.
Kovica:
- Jesmo i ja sam tela, ja sam svugde išla, usvatove i `tela sam...
Radovan:
- `Tela si da namestiš.
Kovica:
- Nema, ima samo jedne svatove što nisam išla usvatove, to nisam znala i to ću se kajati dok sam živa!
Radovan:
- Čiji su to svatovi?
Kovica:
- I to sam tek sad čula, ovaj, umrla mi je ujna u Kikindu, pa sam bila, nismo... Bili da izjavimo saučešće, a bili smo sutra, sama sam bila na sahrani, oni su svi radili. I to sam onda sam čula, kaže Milica, tu je Stevin sin, a Steva je maminog brata od strica sin. Maminog. A kuća do kuće mog uje, a ovo je uja od strica. Meni je uja od strica i ja sam se družila sa tim Stevom jako. On je završio neki fakultet, da li za... Poljoprivredni, ne znam i ode u Bosnu negde tamo i oženi se i onda je počeo taj rat. Imala je ta njegova žena i dvoje dece sa njim i ubiju ga. A bio je pre Steva kod mene i bio kod mene u svadbu i dono mi poklon i sve i ja to imam i sad ovaj, kažem Milici, pa kaži mi jedanput... I on je, kad se ženio, došao mene da zove usvatove, a Mika Ivicina nije htela da ide, pa nismo išle. Ivice Lalikinog. Mika i Ivica, pa ne poznajemo, pa ne poznajemo... Pa, šta ako ne poznajete?!
Radovan:
- A Nikola je l` iš`o?
Kovica:
- A ne znam... Nikola svud ide.
Radovan:
- Nikola ide, da. Dobar je Nikola.
Kovica:
- I društven je. Društveniji je od Ivice.
Radovan:
- Da, da, Ivica je malo zatvoren.
Kovica:
- Ja sam stigla na sahranu, dala sam dve hiljade da dođem, nije im`o ko da me odnese i kad sam otišla, a htela sam da idem na sahranu...
Radovan:
- Čiju sahranu?
Kovica:
- Ujna ona. Zato što ujna ima preko devedeset i četiri godine, deca su je jako volela. Čak su je i ovi mali voleli.
Radovan:
- Zapamtili...
Kovica:
- Da, zapamtili. I ja kažem, Ivice `oćete ići ti i Mika da me odnesete? Ne zna, ne zna ona bešni tamo. Mi stajemo s kolima! Ja izađem! I oni staju s kolima, nji dvoje sami.
Radovan:
- A nisi... Ne, ti si im smetala, nisi njim odgovarala.
Kovica:
- Pa, šta ja imam?! Ivica bolestan čovek, ja ne znam, Miki valda nisam odgovarala, nemam pojma.
Radovan:
- A ima i Mika je nešto bolesna.
Kovica:
- Pa, nemam pojma, ne znam.
Radovan:
- Vidim, prolazi tako.
Kovica:
- I ja uđem unutra i kad sam ja ušla unutra – kad Nikola unutra. I kaže, sejo! Reko, molim?, je l` imaš prevoza za nazad? Reko nemam, nemoj ni tražiti, ja ću te nositi.
Radovan:
- Nikola je otvoren.
Kovica:
- Ide, moje dve ćerke su tu, Ljilja i Sanja i ova moja žena, dvajes` dve godine on kaže.
Radovan:
- Mlađa?
Kovica:
- Ta dvajes` dve godine mlađa i ja i ti. I dobro je. A ja i Saša i Bata smo išli i uveče da izjavimo saučešće, a i Nikola i njegova Jasmina su bili, pa je on to uveče pričao, ne verujem. On je, čekaj, pedeset i deveto.
Radovan:
- Nikola je pedeset i deveto...
Kovica:
- A ne znam koje je...
Radovan:
- Ona je k`o Dragana sedamdeset i peto.
Kovica:
- Sedamdeset peto? Eto, je l` to dvajes` dve? Nije.
Radovan:
- Pa, ne, to je, ovamo pedeset devet, ne šezdeset do sedamdeset, to je šesnaest, petnaest... Šesnaest godina, sedamnaest. Pa, k`o i Perica! Kol`ko je Perica?
Kovica:
- Sedamnaest godina. Je l` mogu sad konačno da izađu? Kaži.
Radovan:
- E, samo ćeš od ovog malko, samo malo, sad mi samo, ne, ne...
Kovica:
- Ovo je svežije.
Silvija:
- A to je meso čisto.
- Neka, pa baš zato.
Kovica:
- Jako je tvrdo!
Radovan:
- Zato i `oću!
Silvija:
- Nije nema veze, lepo je.
Kovica:
- Neka jede. Nema veze.
Radovan:
- Baš zato i `oću, jer je tvrdo.
Silvija:
- Evo ti tanjir.
Kovica:
- Neka, evo ima i ode. I tako mi vidimo i ja kažem Milici, molim te pokaži mi tog Stevinog sina, pošto je on, a ovaj, deca su
često išla kod uje, pa su se igrali, kockarali su, neću zaboraviti da ti pokažem! E, a on čovek stoji tako, ja sedim u
crkvu, a on stoji ispred mene. Celo vreme je stajao ispred mene, jao ovaj mi je k`o da je Stevin sin, al`
Milica mi ništa ne govori, ne mogu ja sad da...
Radovan:
- Daj mi, Silvija, ono moje. Kiseonik.
Silvija:
- Evo, sad ću ti dati.
Kovica:
- Kad je on izašo, reko, Milice, pa di ti je taj dečko, `oćeš mi ga pokazati?
Silvija:
- `Oćeš il` nećeš?
Radovan:
- Daj ga!
Kovica:
- Ona kaže, jaooo, ja zaboravila, eto sad
je izaš`o! Pa, šta si zaboravila, đavola, kol`ko puta da ti kažem, ovo je
treći put da ti kažem?! I kaže, Ružica mi je rekla, da je to meso tvrdo, a da
su sve...
Radovan:
-Ne, odlično je! Odlično je. Meni prija da malo... Cico, gledaš me.
Kovica:
- Ima i on dvoje dece, kad mu je ćerka dvajes` i jednu godinu. Kad je onda to Steva umro? I šta sad so tim radiš?
Silvija:
- Pa, to je aparat...
Kovica:
- Znam! Uključiš ga. Je l` treba struje?
Silvija:
- Ne treba struje, ovo je na baterije. Evo.
(pišti)
Kovica:
- Hm! Eto, javlja se!
Silvija:
- Tako ti to ide.
Rdovan:
- E! Cico! A da... To je tako, znaš. Prebaci, a `oćeš tu da namestiš...
Silvija:
- Pa, da vidiš ovaj ovako, najbolji što odavde ide... Ovaj se malo...
Radovan:
- Pa, povuci ga iza.
Silvija:
- Ne, ovako je bolje.
Radovan:
- Ne tu, iza ovog tamo. S one strane.
Silvija:
- Ne može, kratko.
Radovan:
- E, ovako.
Silvija:
- Mhm, ali opet ti se savija. Mora da bude malo izdignuto, vidiš?
Radovan:
- Dobro. Silvija, kako ti kažeš.
Silvija:
- Evo.
Radovan:
- Kako me... Jako me prolazi znoj. Sklanjaj ti ovo, ja neću ništa.
Kovica:
- `Oćeš ti jesti?
Silvija:
- Neću.
Radovan:
- Sklanjaj to sve.
Kovica:
- Sad ću ja da poređam sve to lepo, da to...
Radovan:
- Ja ne jedem hleb.
Kovica:
- Ne jedeš hleb? Ja tvrdi jedem samo i brašno samo integralno. Danas mi taj Vela kaže, kaže Vela, samo to jedite, moj jedan stric, mislili su umreće, umreće, on preš`o na sve integralno i...
Radovan:
- Pa dobro, imaš ti fore.
Silvija:
- A je l` ti sad u redu stomak? Jeste?
Kovica:
- E, sad mi baš nije u redu, ne znam šta mu se desilo. Čime sam ga pokvarila.
Radovan:
- Tortom!
Kovica:
- Ne sad, već koje vreme me tako. Moram da uzmem tablete. A nisam uzimala jedno vreme uopšte! A šta si ti uradio? Ti sad ne uzimaš tablete?
Radovan:
- Ne. Ne uzimam.
Kovica:
- Pa kako si ispravio?
Radovan:
- Ispravio sam tako što ne jem ono što ne smem.
Kovica:
- A je l` tortu ne smeš?
Radovan:
- Pa, ne smem, al` ću jesti sad. Ne jem stalno.
Kovica:
- E, `ajde molim te...!
Silvija:
- Ja ću ti pomoći ovo sve da odnesem. `Oćeš pojesti to parče?
Radovan:
- To ću pojesti parče.
Silvija:
- Onda ćemo ostaviti.
Kovica:
- Evo ti i ovo. Ostavi viljuške, trebaju za tortu, pa ćemo obrisati.
(zvoni telefon)
Silvija:
- Nikasso. Evo, javi se.
Kovica:
- Nikasso! Što nije doš`o i on? Dođi na tortu!
Radovan:
- Evo, kaže Kovica da dođeš na tortu!
Nikasso:
- Daleko mi je!
Kovica:
- `Oćeš da ti pošaljem?! A?! Poslaću ti ja!
Nikasso:
- A di ste vi?
Kovica:
- Kod mene! Poslaću ti ja, ne boj se! Ima jedna činija, ima.
Radovan:
- Evo, Vesna zove, Silvija. Vesna komšinica.
Nikasso:
- `Ajde, ćao...
Silvija:
- Halo?
Vesna:
- E, ćao, Silvija!
Silvija:
- Ćao! Kaži?
Vesna:
- Je l` si kod kuće?
Silvija:
- Nisam.
(Silvija odlazi sa telefonom u stranu i razgovara)
Silvija Radovanu:
- Dve kutije cigara...
Radovan:
- Je l` to za nju ili za nekog drugog?
Silvija:
- Njoj, njoj, niko ni ne puši. Mirko ne puši, Jovana ne puši. Mislim da ni Toma ne puši...
Radovan:
- Već je sedam sati.
Silvija:
- Neka, pa seci...
Kovica:
- Neka, šta sad...? Izvoli. Je l` imaš ti viljušku? Imaš.
Silvija:
- Imam, imam.
Kovica:
- Ti?
Radovan:
- Imam i ja ode. Meni ne treba, meni jako malo ću.
Kovica:
- Ovo je sa jagodama.
Radovan:
- Nije problem s čime je, samo malo. Silvija će mi malo odseći.
Kovica:
- Evo ti salvet. Ovo sam za Nikolu donela.
Radovan:
- Ej, neću da mu nosim.
Kovica:
- Samo malo... Malo!
Radovan:
- Nek` dođe on. Mora on doći, jer ja `oću da njega mogu da pošaljem da dođe, ne danas, nego ću njega da pošaljem da on dođe da ti donese, samo ona nije imala danas, nisu došli, ja sam `teo da ti povrća pošaljem.
Kovica:
- Ne, mislila sam da mu jedno parče...
Radovan:
- Ne, ne, ne sad. To kad bude on da dođe, ti ćeš njega počastiti. Mora da se nauči da dođe do tebe.
Kovica:
- Neće. Daleko mu je.
Radovan:
- Pa, nije to isto daleko koliko je daleka Galaksija, samo on u Galaksiju ode, zato što u Galaksiju popije...
Kovica:
- ... Kaže Saša na njega, tražimo tetka Ljubu da vidimo. Ona je tetka Ljubicina sestra od tetke. Mi smo došli nju da vidimo! Tebe nismo došli da vidimo.
Radovan:
- Mileta?
Kovica:
- Da! Tebe ne poznajemo, nisam te nikad u životu video, tetka Ljubu sam video. Neću da se raspravljam ništa, ostavi je da vidi ženu!
Radovan:
- I?
Kovica:
- A on kaže, ne, ne, sad kad te zgrabim! A Saša kaže, `ajde dođi, zgrabi me! `Ajde dođi.
Radovan:
- Da, Saša je posle vojske bio...
Kovica:
- Posle vojske, da... A i on.
Radovan:
- Koje je Mile godište?
Kovica:
- Ja ne znam koje je godište. Imam ja sliku, ja sam bila mala. Imam šešir, tetka Ljubica mi kupila, pa `tela mama da je tuče što mi je kupila šešir... Šta će tebi šešir? Ja bila mala, ne znam kolko sam imala godina... Meni kupila šešir da idem usvatove kod Mileta...
Radovan:
- Pa, da, znaš koje je ova godine? Ona je pedeset i treće, pedeset i četvrte, ćerka njegova... Ljubica.
Kovica:
- Pa ne znam, ne znam, nije `tela mama da se... Kad je umrla Radica Šibulov,
pošto je ona sa Bosom... Onda se ona približila meni i onda smo mi počele tako
malo da se...
Radovan:
- Ko?
Kovica:
- Ljubica. Ona je... Posle kad je umrla tetka Ljubica, reko, zašto se mi, Ljubice ne poznajemo? Pa, mi smo od dve babe rođene, one su rođene sestre. Znači, brababa moja i tvoja, to su rođene sestre! I što da se ne rodimo, kad možemo? Znaš, nije ona mnogo smela ni od Braneta! Je l` onako je tu živi, on je ostavio, Mile je lud bio, kad je kafanu prevrnuo, šta je radio...
Radovan:
- Di?
Kovica:
- Valda tu, di su imali kafanu. Oni su imali tu kafanu kod one pumpe.
Radovan:
- Di je Šijakov lokal?
Kovica:
- Da, da, da... A kuća je, ne znam čija je kuća preko bila... Bila je njina i ta preko, što je...
Radovan:
- A čime s ebavio njegov otac?
Kovica:
- Ne znam, ništa to ne znam. To je teta Ljubica sve znala. Je l` su dobre?
Radovan:
- Jesu.
Kovica:
- Meni su dobre, nisu mnogo prepečene... Uzmi još jednu.
Radovan:
- Ne mogu, ne smem... Malo ćemo ovde biti samo kod tebe, pa ćemo ići. Zato što...
Kovica:
- `Oćeš da odneseš jedno parče kolača?
Radovan:
- Neću.
Kovica:
- Imam lepe torte.
Radovan:
- Posle ćemo.
Kovica:
- Dobro, dobro... Juče sam kupila jednu tortu.
Radovan:
- Di si kupila? Tu kod Melenčana?
Kovica:
- Za 1.900,00 dinara.
Radovan:
- Pa, nije skupo.
Kovica:
- Lepa, lepa. Svi tako jedu moju tortu, kaže Dragana, sad će moja torta ostati...
Radovan:
- Pa, dobro, Dragana k`o Dragana. Dragana radi u Kikindi, a Šaša je kod Čede?
Kovica:
- Mhm. Trideset i tri godine!
Radovan:
- Saša?
Kovica:
- Kod Čede.
Radovan:
- Pa, on mu je najstariji valjda radnik.
Kovica:
- Nije, ima starijeg. Pa, Joška!
Radovan:
- A Joška je najstariji.
Kovica:
- Mhm... Joška i ima još neki.
Radovan:
- Saša njega drži, u stvari, Čeda njega drži, veruje mu, pouzdan je Saša...
Kovica:
- Malo ga je sad i povisio mu platu, zato što je bio na bolovanje, a zna da je bolestan... I tako da... Tako su oni prošli u Kikindu kod tetka Ljube. Nikad više nisu ni kazali da idu u Kikindu.
Radovan:
- Pa da, sad kad sam iš`o na groblje smo išli neko veče ja i Silvija, pa sam onda vidio grob Radicinog oca, deda Steve i ne znam kako se baba zvala... Radicin otac!
Kovica:
- Znam, ja sam išla i kad je Radica umro. A lepo sam se živila sa njima.
Radovan:
- Ne, Radicin otac i baba, dobri su sa Šibulovim se, mogli smo uvek s njima.
Kovica:
- Ja i sad! Siniša je jako dobar.
Radovan:
- Dobar je, dobar je. Dobar je Siniša, a dobar je bio i Steva, a evo i ovaj mali je vredan.
Kovica:
- Taj mali, al` Steva, je l` da se zove Steva?
Radovan:
- Taj unuk Stevin? Sinišin sin se zove Stevan.
Kovica:
- A bio mali, sad je sigurno velik.
Radovan:
- Pa, momak sad, za ženidbu.
Kovica:
- A on doš`o sa Stevom, Steva ga doveo, Saša je s njima stalno šurov`o nešto oko zemlje i to i on kaže, reko, `oćeš jednu čokoladu da ti dam? On kaže, neću, ja ne jedem čokolade. Pa, što ne jedeš čokolade? Kaže, pa šta će mi čokolada? Di ću jesti čokolade. Ne znam što. Valda je tako... Naučili ga i šta, nemam pojma. Znaš šta? `Ajde ti mene vodi da ti i ja vidimo kol`ko ti imaš krava! Ja kažem, nijednu! On kaže, kako nemaš ni jednu? Ti si siromašna... Pa siromašna... (smeh) Nemam krave. Nismo držali krave. Nije iz takve kuće...
Radovan:
- Pa, nisu krave ni... Krave su robija. Krave su robija. Samo ti... Samo ručkajte vas dve.
Kovica:
- Ja sam gladna! Uzmite slobodno!
Radovan:
- Nisam sad baš... Nešto mi je danas loš dan. Loš mi je dan i vidiću... Sad sam dobio uput...
Kovica:
- A ima na groblju kod nas kao beodransko groblje... Baba Dajka je imala još jednog sina koji je poginuo. Il` je umro, šta, ne znam... Uglavnom im`o je momak je...
Silvija:
- Daj mi jednu tu rotkvicu, Radovane...
Radovan:
- Evo ti...
Kovica:
- Oprala sam ih ja, samo ako hoćeš još...
Silvija:
- Ne treba...
Kovica:
- Ovaj, bio beli spomenik, pa tu blizu kod Mome i Momine mame, znaš? I dugo godina stoji taj spomenik i sad je pao, a nema ko da... Niko! Ko će?! U stvari, mogli bi Šibulovi ipak... To je najbliža, ali...
Radovan:
- Neće...
Kovica:
- Neće... Ja nisam znala da su... Kaže, juče, jao Bože, il` danas... Dara me
pitala da li se Luka preselio u kuću, a ja ne znam ni da je kupio kuću. Pa, kaže, kako ne znaš?
Radovan:
- Ko je?
Kovica:
- Luka Gagićev. Luka...
Radovan:
- Aha, di je kupio kuću?
Kovica:
- Eto, tu preko puta kod njegovog ujaka. Znaš čije je to kuća, Šukina.
Radovan:
- A tu veliku je kupio?
Kovica:
- Da.
Radovan:
- Novu tu veliku?
Kovica:
-Novu tu veliku.
Radovan:
- Tu što je sređena? U, čoveče! To je ujak Lukin?
Kovica:
- Jeste.
Radovan:
- A, pa Luka, znaš da ti kažem, to je velika investicija. Ne znam kolko je platio?
Kovica:
- Ne znam, ne znam.
Radovan:
- Je l` to kupio on za sebe il` za sina?
Kovica:
-Ne znam, ona mene pita ko se preselio u tu kuću, ja kažem u koju kuću? Kaže, pa Luka što je kupio... To se tako sad prodaju kuće, da ne možeš ni da zamisliš ko sve kupi kuću!
Radovan:
- Pa, da... Čoveče! Čoveče, vidiš ti...
Kovica:
- A ona kaže, pa kako ne znaš, kupio Šukinu. Pa ne znam, nikog nisam...
Radovan:
- Eto, vidiš Silvija, nismo znali da je Luka kupio kuću.
Kovica:
- Lepa je kuća.
Radovan:
- Lepa je... Pa, dobro ima Luka novce. Ima njiva...
Kovica:
- Ima te krave silne.
Radovan:
- Ima krave, a i dobiju oni sad, ima on sina mladog, onda sinovca... Oni su svi jedna kuća, znaš ti to? Oni se još nisu delili.
Kovica:
- Oni tu sedili, kod nas...
Radovan:
- Pa su se onda preselili na veliki sokak, kupovali jedno po jedno.
Kovica:
- Jedno što je još deda kupio, a drugo kupio Duško Opančarov.
Radovan:
- Znam, znam, znam... Pa su izišli na velik sokak.
Kovica:
- Smešna je ona... Ona kaže, pozdravio te Luka! Dara meni kaže, ne Dara, ova moja mala Milana, pozdravio te Luka!
Radovan:
- A Luka u crkvu tamo...
Kovica:
- Da, u crkvu i Bata se snjim druži...
Radovan:
- A Bata s njime?
Kovica:
- Da, ja sam mislila on me je pozdravio, ja kažem koji Luka? Gagicin? Kaže, kako ona misli na Gavrićeve... Pa šta? On nema ženu, ja nemam muža...
Radovan:
- Da, da...
Kovica:
A u stvari Darin unuk se zove Luka i Darin unuk je iz Bečeja, nije odavde, ali ide s mojom Milanom zajedno u školu.
Radovan:
-Dare iz Bečeja...?
Kovica:
- Ne, ne! Dara! Dariška, pa njena ćerka je udata u Bečej, pa ima dva sina. Jedan sin ide sa Momom, a sa Milanom u školu, medecinsku...
Radovan:
- A Milana je upisala medecinsku?
Kovica:
- Da, medecinsku upisala, pa ide sa njime, pa ja ko velim, stalno dođe, pa kaže, baba, kažem, molim? Ona tvoja Kovica dobila peticu! Za Milanu, znaš...?
Radovan:
- Da, da, znam ćerku, ona je u Beograd išla u školu. Ona je stanovala kod tetka Nade moje. I Dariška je stanovala kad je išla u Beograd kod tetka Nade.
Kovica:
- Ne znam...
Radovan:
- Pa, ja znam...
Kovica:
- Ali ova... Ivana se ona zove?
Radovan:
- Ivana, da, da...
Kovica:
- Kaže Dara, kako si oma pomislila na Luku Gavrića, a ne na mog Luku.
Radovan:
- Pa dobro, Luka je sad pod gombom, znaš? Tu je on... Vitalan je, znaš...
Kovica:
- Kad su išli na sahranu, stvarno, bili neki Srbijanci i pitaju i oni su došli na sahranu i šta ja znam i ja sednem u kola i odem sa njima do groblja i oni odu sa mnom i sad kad ćemo se vratiti, sedaju oni u neka besna kola, reko, `oćete i mene vratiti? Saša da me donese, Dragana, svi smo bili na sahrani Radinki, znali smo se dobro...
Radovan:
- Pa da, fina je Radinka...
Kovica:
- I jedanput oni kad su došli, svi skreću kod Čenoja pravi večeru, imao jako mnogo gostiju, jako, jako i oni skreću... Jao, reko, Luka, di ću ja?! Oni skreću, ja treba da izađem, da idem kući, kako ću otići sad? A on kaže, `ajde neka samo ti s nama, možeš i ti si naša, na večeru. Šta ću da idem, žena ti umrla, ja sela pored tebe, đavola! I ništa...
Radovan:
- A di si sela?
Kovica:
- Pored njega u ta kola srbijanska. Srbijanci su to bili. I ja sedam sa tim Srbijancima, on nije `teo, on je seo sa svojim društvom i čit`o Očenaš i sve to i kad ćemo krenuti kući, ja kažem, jao, s kim ću ići kući?! A ovaj bio Lukine ćerke sin...
Radovan:
- On je Šibul?
Kovica:
- Da. I kaže, on ide kući nosi tatu da namiriva. E, reko, odnećeš i mene! I tako on me donese i donese opet Luku. Ja reko, Luka izvini, ja moram da idem kući, a posle ne mogu peške otići.
Radovan:
- Je l` Bata išao ovamo kad su išli za taj pojas?
Kovica:
- Gde?
Radovan:
- Pa u Beograd, nije?
Kovica:
- Nije. Pa ne može, iš`o u školu. Iš`o Mika vaš?
Radovan:
- Mika je iš`o.
Kovica:
I Duška moja je išla. Vulićeva je ona.
Radovan:
- Ne mogu da znam, ali dobro, nema veze. Iš`o je Mika, a i Decu je nosio. I Mila je išla, a i Milica.
Kovica:
- Pa, kako je smela decu nositi?
Radovan:
- Pa, nosio, bio je i čak i one dobiju pojas.
Kovica:
-Pa, kažu da su celu noć i tek sutradan išli.
Radovan:
- Deca su išla priko reda.
Kovica:
- A deca su išla priko reda... A on iš`o za decom?
Radovan:
- Ne, ne, on se vratio, pa je sutradan iš`o još jedanput. I Jovanka je išla.
Kovica:
- Čula sam da je Jovanka. Ko da mi je bila tu kod Darka, tako mi je ofarbana k`o Jovanka, al` ne znam da l` je ona. Da l` Darko još sarađuje sa Stojanom, ne znam, a sarađivao je sa Stojanom.
Radovan:
- Darko... Ni ne znam ko je Darko?
Kovica:
- Tu stanuje, ne znam ni ja ko je, u stvari znam - Verice Gajine sin.
Radovan:
- A znam ko je, to je onaj crni...
Kovica:
- Da, da, da.
Radovan:
- Što je radio kod Merančana...
Kovica:
- Pa, radio na sto mesta i nigde se ne zadrži.
Radovan:
- To je ta Verica što su govorili da se Mikec s njome švalera?
Kovica:
- Jeste, jeste... A švalerao se i moj prijatelj bivši, on se preziva Levanac.
Radovan:
- A on nosi Acino prezime?
Kovica:
- Nosi. Priznao je Aca njega.
Radovan:
- Aca ga prizn`o?
Kovica:
- Mhm... Ja i on se jako lepo živimo.
Kovica:
- Ne znam šta je, je l` ste, reko, davali ječma il` nešto što nije za pile? Ne znam, nemam pojma... Ali uvek, evo, to mi i Ružica kaže, što ideš kod njih kad uvek dobiješ proliv?
Radovan:
- Di dobiju proliv, tamo kod...?
Kovica:
- Kod Saše. Nemam ja, samo što me tera da idem u wc, idem normalno, idem u wc. Nema da je nešto nenormalno, samo tera me...
Radovan:
- Više puta ideš?
Kovica:
- Dva puta sam juče išla.
Radovan:
- Pa, to nije strašno.
Kovica:
- Pa, nije strašno, ali... Je l` imaš i na balone te tako vode? Tako...
Silvija:
- Imam, za 130,00 dinara.
Kovica:
- 130,00 dinara je?
Silvija:
- Šest litara.
Kovica:
- Ja, ovaj, mogla bi uzeti jedan, uopšte ne pijem, pijem samo običnu vodu.
Silvija:
- Vidi, ja ne znam, nama je ona Svirčeva onda rekla da ova voda može da se pije. Naša voda je bolja nego u Kikindi.
Radovan:
- Silvija pije ovu vodu.
Kovica:
- I Dragica je meni isto rekla.
Silvija:
- To nam je baš rekla žena koja iz te oblasti...
Kovica:
- Rodićeva, ona je tehnolog...
Radovan:
- Da.
Silvija:
- Kaže, tu gde imaju te bunare duboko kopane, slobodno da pijemo tu vodu...
Kovica:
- Ja pijem. Kad pijem samo vodu, ne samo te sokove što ja volem i to gazirano, to `oće. Gazirano i... Dok sam jedno vreme vodila računa, nisam pila gaziranu vodu, samo običnu vodu, ne tu prečišćenu, običnu...
Silvija:
- Običnu iz česme.
Kovica:
- Jela sam samo to brašno što je crno ili integralno i sve sam pravila s vodom, ništa nisam...
Silvija:
- Kod tebe ne sme, isto k`o i Nikola to, ne sme sokova, ne sme gazirano, ne sme slatko. Ovo drugo može.
Kovica:
- Da. A sat te malo – malo idu tamo, idu ovamo, `ajde uzmemo koji sok...
Radovan:
- Pa da, i Nikola ima kandidu.
Kovica:
- Ima i on?
Radovan:
- Da.
Silvija:
- Al` on ima u ustima.
Kovica:
- Kako u usta?
Silvija:
- Na jeziku. Baš sam pitala doktorku, on je to zaradio pijući te silne sokove, onda on ima tu neki džeparac i za to stalno slatko i cigare, to je smrt za usta i navukao na usta. I sad, evo, ispiramo, pa sodom bikarbonom, pa ja tu neko ulje uzela, to se vidi onako sve belo po jeziku.
Kovica:
- Pa da, ne treba...
Radovan:
- Kaži mi, kol`ko ima da je Dacka umrla?
Kovica:
- Pa, ne zna, čekaj, ima otprilike trinaest godina. I godinu ipo dana posle nje umro moj Moma. Momi je sad bilo deset i uš`o je u jedanaestu. Znači... A Ivica ima petnaest. Upropastio nju. Ona se potresla...
Silvija:
- Pa `oće to od stresa.
Kovica:
- Dođu ove devojke kod mene, jako volu da dođu. Deca su.
Silvija:
- Kol`ko ima Jelena, dvoje?
Radovan:
- Troje.
Kovica:
- Troje, a Maja dvoje, a ta mala Jelenina Milenica, Milena se zove, kad su bili sad zadnji put, išli su svud, kad su došli, a ja naspremala tamo u tu sobu, svega, a ona kaže, mama, nećemo više nigde da idemo, samo kod tetka Kovice! Kaže, što? Pa, je l` vidiš šta je iznela da se jede?! Ovi drugi nam ništa nisu dali da jedemo! Zamisli dete i ona mene zove da mi kaže!
Radovan:
- Ovaj je divan, Mirko je dobar.
Kovica:
- Jaooo, Mirko! Ja jako volim Mirka!
Radovan:
- Mirko je dobar...
Kovica:
- Ovaj Majin je malko onako...
Radovan:
- Ne znam njega. Znam ga ono iz daleka, ali ne znam...
Kovica:
- Ali bili su kod Saše, kod Nemanje u svadbu svi i onda kad je bila Korona, sa
decom su došli, kako su smeli, ne znam. Mirko nije seo, on se non – stop
veselio! I Mirko i Jelena i Maja! I Tanja. Nji četvoro... Nisu seli uopšte!
Radovan:
- Pa, dobro, podržali su svekrvu.
Kovica:
- A što je Dragija otišla, pa nije jela čorbu, ona kaže, pa bila si ti tu. Šta sam bila? Konobarica, ona mene neće da sluša, šta nisi došla? Ne može ona iz Zrenjanina, ne može da našteluje televizor Mile, deset puta je zvao nju da dođe kući iz Kikinde, da mu našteluje televizor. I ova šta će... Izneli predjelo i treba da iznesu čorbu, reko` iznesite čorbu, žena mora da ide kući. I onda oni tako.
Radovan:
- A nisu oni hteli da remete. Oni praktično sve podrede svom protokolu.
Kovica:
- Ali dobro, ovo je izuzetan slučaj. Prvo, jedini rod sa mamine strane.
Radovan:
- E, to nije dobro što se nije ispoštovalo.
Kovica:
- Jeste, nije dobro. Ona je toliko dobra, ona je toliko nama izašla u susret
sad dok je Saša bolov`o i meni, a Saši...
Radovan:
- Za bolnicu?
Kovica:
- Za bolnicu. Sve, on iš`o vozom, ona ga sačeka autom, odnese ga u bolnicu, ode skuva ručak i ode po Sašu, donese ga...
Radovan:
- A što je on iš`o vozom?
Kovica:
- Pa, ne može...
Radovan:
- A nije mog`o da vozi?
Kovica:
- Da, da, nije mog`o sam, nije još Dragana položila. Sad su svi položili sem Jovane. Jovana je položila testove, a nije...
Radovan:
- A Milana?
Kovica:
- Ona ne može, ona je još mala...
Radovan:
- Nego je Bata položio sve...
Kovica:
- ... položio sve. I položio je i za kola i za traktor.
Radovan:
- Pa, to je dpbro, to je dobro...
Kovica:
- Zato nije pokosio travu...
Radovan:
- Pokosiće... Pokosiće kad se uvati brega. Neka, to je lepo. Je l` su se
jagnjile ovce?
Kovica:
- Ne, to ne pitam.
Radovan:
- Nisi ga pitala ništa...
Kovica:
-Ne mogu ja da stignem i drugarice i cveće i zalivanje i ovo i ono... Kažem Ružici da su moje drugarice sedile četir` sata.
Radovan:
- Pa, šta ima veze?
Kovica:
- Pa, šta ima veze, nek` sedu.
Radovan:
- Družiš se.
Kovica:
- S Martom smo se smejali, smejali...
Radovan:
- Ova Novicina?
Kovica:
- Novicina. Koliko je smešna i stalno sebe uzdiže, stalno. Ja to znam, a Dara ne zna. Dara se nije družila, ja sam se družila. Novica je non – top ispravlja. Nije tako, ovako. Nije tako, ovako. Što kažeš da je bilo toliko, kad nije bilo toliko? A Dara ne zna, pa sve misli da l` ova govori istinu il` ne govori istinu. Ja kažem, je l` ti s njim živiš? Kaže ne, od kad su se rastali... Ona je valda učiteljica tu u školi. Jedan joj je sin bolestan.
Radovan:
- Taj se s Nikolom druži.
Kovica:
- Druži se?
Radovan:
- Ma, da...
Kovica:
- Kaže i završio je gimnaziju. Ma, preko veze... To sve išlo preko veze.
Radovan:
- I Nikola je završio poljoprivredni. Novi Sad.
Kovica:
- Stvarno?
Radovan:
- Pa, da. On je cvećar po struci.
Kovica:
- Eto, Nikola...
Silvija:
- Da dođe da ti sredi cveće.
Radovan:
- Kod Đere je radio praksu. Đera mu je potpisiv`o dnevnik taj praktične nastave.
Silvija:
- Kad je iš`o kod njega, on je još imao živaca. To da popunjava i da piše šta su radili...
Kovica:
- Pa, je l` su radili nešto?
Radovan:
- Nasađivali su kvočke.
Kovica (smeh)
Silvija:
- Nosio bale i tako...
Radovan:
- Tad ništa nije imao, nije imao gde da radi praksu, pa je onda radio tamo na farmi kod Đere.
Kovica:
- Znam ja Đeru, što je umro tako... Imam ja sliku...
Radovan:
- Ovaj mali je diplomir`o.
Kovica:
- Diplomir`o je?
Radovan:
- Diplomirani pravnik je. Je l` si kod Juge išla skoro? Nisi?
Kovica:
- Ne.
Radovan:
- Ja sam se čuo s Jugom.
Kovica:
- Prvo, nime je ni zvao uopšte, samo na sahranu sam bila.
Radovan:
- Nikog on nije...
Kovica:
- Bilo mi je jako žao, zvali me za Ružu. Kakve ja imam veze sa Ružom? Ja išla, Olgicina sestra kad je umrla, išla, zove Đera, dođi, pa dođi, nemam nikog, a kad je on umro onda me nije zvao. Tanja imala, čekaj, mali im`o rođendan. I mi trebali da idemo na rođendan i zove Dragana, išla je po hleb, Dragana Sašina i kaže, da Vam kažem nešto, kaže, umro je Đera. E, naopkao, što je umro Đera. Kaže, jeste. Umro je... I mi ondak odemo, za ručak je bio taj rođendan. Odemo na rođendan i s rođendana izađemo ranije ja i Saša, odemo kupimo sveću i bombone i šta treba.
Radovan:
- I on je bio već tamo u...
Kovica:
- Već je bio u kapeli, već je bio obučen...
Radovan:
- Pa, to je sad pravilo, da će svi biti u kapeli.
Kovica:
- Kao, biće zabranjeno da se nosi ulicom.
Radovan:
- Pa, nije dozvoljeno više. Zabranili su.
Kovica:
- Da, da... I onda sutradan smo išli na sahranu i kad smo išli na sahranu, išli
smo na večeru...
Radovan:
- Ja nisam iš`o...
Kovica:
- Tanja nije išla. Ne znam zašto Tanja nije išla.
Radovan:
- Ja nisam iš`o zbog korone. Ja sam pre tog preležao Koronu i nisam bio za druženje, ni kad je Olgica bila, nisam bio za...
Silvija:
- Ti si onda bio jako loše.
Radovan:
- U lošem stanju sam bio.
Silvija:
- On nije mog`o ni da ode do groblja. On se vratio kući...
Kovica:
- I plakala sam. Jako sam plakala. Najviše sam plakala kad su počeli svirci da sviru. Muzika je svirala, nije bila ona povorka... Ja ne znam, oni su krstili dete u crkvu, zašto popa nije sahranio...
Radovan:
- Koga zašto popa nije sahranio?
Kovica:
- Ovog...
Radovan:
- Nije hteo verovatno Jugoslav.
Kovica:
- Nije `teo, već su svirali Jedan dan života i onu, jao... Isto volim tu pesmu, tetka Tasika voli tu pesmu...
Radovan:
- Ječam žnjela...
Kovica:
- E! E, e...!
Radovan:
- Jelena je to volela.
Kovica:
- E, to su svrali, samo nisu pevali, ali ne znam... Ružicin je brat umro, sad je umro, sad, tri meseca kako je umro i njega su pope sahranili sve normalno. a ovi su svirali i pevali, ali popa ne dzvoljava ako je muzika, on neće. Ne fujaši, ako se muzika svira, onda neće...
Radovan:
- Sejo...
Kovica:
- Molim?
Radovan:
- Bilo mi je jako lepo.
Kovica:
- Jako kratko...
Radovan:
- Moram da idem sad. Već me vata...
