Pokušavam da zabeležim šta se dešava. Teško dišem, a duboko dišem. Atrijum popodne manje prija. Teško se mogu voditi razgovori. Prija, ali ne u onoj meri kako mi se čini, jer direktno spolja udara toplota. Toplota koja nam ne treba. Koja meni lično ne odgovara. Čudne stvari, zaista su čudne stvari. Treba pokušati predvideti sutrašnjicu. Kako to činiti i kako to učiniti? Kad pomisliš šta posle tebe, to jest – šta posle mene? Da... To je veliko pitanje; šta posle mene? Da li trebam razmišljati o tome da dostojanstveno odem sa ovog sveta? Da se oprostim sa ljudima i da utihnem sa verom u Boga i Majku Božju? Smireno pokušavam naći odgovore gledajući u familiju. Danas sam Neni poklonio knjigu, Za Nenu i njene Vlahoviće, tako sam napisao za roman Ljubu. Da, koliko se raslojila porodica. Očito da smo moj pokojni brat i ja ostali poslednji koji su nekako ostali sa ženama, a ja sam poslednji dodvorio mater i oca. Da! I praktično završio tu priču. Ne znam da l` će mene trebati neko da dvori, al` već me dvori žena ili će trebati stvari da budu drugačije, ne znam. Nisam razmišljao o tome, ali svakako da moram da razmišljam. Svi odlaze svojim putevima. Tačnije, kad pogledam Ljubu, znači treba videti i zatvor, a treba videti i... Čudne stvari, da, vratiti film od `49. od konfiskacije ko je sve ostao u životu i pratiti porodice. Trenutak može da bude vrlo jednostavan. Vrlo, vrlo jednostavan i ne mora se veliki značaj predavati preterano ovim romanima. Ako idu – idu, ako ne idu – ne idu. Bez opterećenja. Bez velikih opterećenja, da... Što se Ljube tiče, kreće od trenutka kad dajem roman Neni. Da i to je priča o Vlahovićima do poslednje generacije. Praktično Mikinih devojčica, to jest do Mikinih devojčica.
