Polu – izolacija u kojoj živim poslednjih godina, nakon korone, čini da je nekako moj jezik postao običan, domać, kućevni jezik, porodični jezik. Moj jezik i govor moj su postali uspavani. Nemaju onu svežinu, težinu, snagu, nemaju onu kitnjatost koja govori strast i koja govori da treba reči da nose energiju i snagu. Da se bokore, da se rakore, da nose vatru u sebi. Da prosto ispod njih sevaju varnice. Dakle, kućni, porodični jezik kojim sam svakodnevno usmeren da komuniciram mi daju tu neku pospanost iz koje izlazim na videlo kako sebi, tako mom svetu – spoljašnjem i unutrašnjem i to nudi, na neki način, drugačiju vrstu govora. Nudi, kad samospoznajno gledam u sebe, nudi meni mene! A u stvari nudi drugima mene na način kako ja se samospoznajem, ali i samoisleđujem i samoposvećujem i pokušavam na svaki mogući način da sebe dignem. Da se stabilizujem i da otkrijem gde se kad i u kom trenutku nalazim. Porodični govor. Porodični jezik. Porodični razgovor. Sve je to nekako upakovano meni u jednu celinu i sve mi se čini kao da je deo nekog angažovanog govora pred, što bi se reklo, ucveljenoj rodbini na sahrani nekoj i tako to...
